Izbori u Španiji: moguće promene i nemoguća Vlada

Rezultati izbora održanih 20. decembra u Španiji, uprkos tome što se već znalo ili slutilo koje četiri stranke će osvojiti najveći broj glasova, iznenadili su građane, analitičare, novinare, pa i same političare. I svi ponavljaju istu reč: ingobernabilidad,  u prevodu “nemogućnost vladanja”.

Nijedna od četiri stranke koje su osvojie najviše glasova ne može sama da formira Vladu. PP (Narodna stranka) osvojila je najveći broj glasova, 123 poslanika, sa 7.215.530 glasova (2011. osvojili su 186 poslaničkih mesta); PSOE (Socijalistička partija), 90 poslanika sa 5.530.693 glasova (najgori izborni rezultat u istoriji ove stranke, 2011. imali su 110 poslaničkih mesta), Podemos (u prevodu “Možemo”), 69 poslanika sa 5.198.333 glasova i Ciudadanos (u prevodu “Građani”), 40 poslanika sa 3.500.446 glasova.

U parlamentu Španije ima ukupno 350 poslaničkih mesta, što znači da, da bi neka stranka&koalicija mogla da oformi Vladu, mora da ima apsolutnu većinu od 176 poslanika. Kao što se vidi iz izbornih rezultata, ovoga puta nije moguće da jedna stranka to učini, a, sudeći po reakcijama svih partijskih lidera, izgleda de nije moguće ni u koaliciji, bar ni u jednoj “logičnoj”. Vreme je za računice, pregovore i, naravno, nagađanja o tome šta će se desiti ako…

Dan posle izbora je osvanuo sa raznim mogućnostima za koalicije, međutim konačan zbir brojeva poslaničkih mesta ipak ne daje željeni rezultat nijednoj stranci. Uz to, sve koalicije su moguće, ali samo u računicama. Razlike u izbornim programima, npr. povodom pitanja nezavisnosti Katalonije, terorizma, zakona o radu, merama socijalne politike, samo su neka od pitanja u kojima se ove stranke razilaze i zbog čega su neke koalicije prosto nezamislive.

Reči koje danas odzvanjaju u medijima, na društvenim mrežama i na ulici su nestabilnost, nesigurnost, komplikovana vlada, ali pre svega dijalog.

“Moraće da se dogovore. Kako? Ne znamo, ali moraće”.

Na političkoj sceni zemlje u kojoj se od 1982. na vlasti smenjuju dve stranke (PP i PSOE), razumljivo je da su ovi izbori okarakterisani kao istorijski, kao nova Tranzicija. Nove stranke (Podemos i Ciudadanos) postigle su ogroman uspeh. Građani žele promene, kao što se to videlo već na pokrajinskim izborima održanim u maju i septembru ove godine. Korupcija, socijalni problemi i nezaposlenost bili su glavne brige građana, kao i uzrok njihove želje za promenama. Dve nove stranke su postigle nezapamćeni porast broja glasača u toku samo jedne godine: nisu imali nijednog poslanika u parlamentu, sada će imati 40 i 69.  Neverovatan uspeh! Ipak, mora se naglasiti da se najavljivao pad i veliki poraz dvostranačkog sistema, ali utisak je da su se dve najjače partije oduprle ovome i nastavljaju da budu izbor većine Španaca.

Nesumnjivo je da se radi o novom poglavlju u španskoj politici, u kome će skupština igrati najbitniju ulogu: nijedan zakon neće moći da se odobri bez podrške makar tri poslaničke grupe. Dijalog, i te kako potreban u novom šarenolikom parlamentu u kome 13. januara 2016. poslanici treba da polože zakletvu i izaberu predsednika Vlade.

Dosadašnji predsednik Vlade, Marijano Rahoj (PP), je kandidat čija je stranka pobedila na izborima. Međutim, koje su njegove opcije da formira Vladu? Trebala bi mu podrška stranke Ciudadanos (centar-desnica), čiji se lider, Albert Rivera, izjasnio da neće stupiti ni sa kim u koaliciju, ali da neće sprečiti da Rahoj ili bilo ko drugi formira Vladu, tako što će se jednostavno uzdžati. Međutim, i kad bi ga on podržao, Rahoju to ne bi bilo dovoljno; teoretski bi bilo potrebno da ga podrže nacionalističke stranke (iz Baskije, Katalonije i Kanara), što je gotovo nemoguće. Ukoliko Rahoj ne uspostavi Vladu, to bi bio prvi put u Španiji da ona stranka koja pobedi nije na vlasti.

Lider PSOE, Pedro Sanćes, je izjavio da će glasati protiv izbora Rahoja kao predsednika Vlade. Što se tiče socijalista, smatra se da bi mogli da stupe u koaliciju sa Podemos, ali opet, ne bi bilo dovoljno samo sa njima, pa bi i oni morali da računaju da druge levičarske partije, kao i na nacionaliste; scenario koje je teško ostvariv, ali i rizičan. A kada govorimo o riziku, činjenica je da svaka od vodećih stranaka gubi na kredibilitetu ako stupi u koaliciju sa bilo kojom drugom vodećom strankom, sa kojom je u kampanji govorila da nikad ne bi sarađivala i od koje se suštinski razlikuje u programima.

Što se tiče Podemos, velikog pobednika na ovim izborima, ta stranka je sama po sebi koalicija, grupacija različitih stranaka koju predvodi Pablo Iglesijas. Deluje komplikovano i postavlja se pitanje njihove unutrašnje organizacije i saglasnosti, a kamoli u koaliciji sa PSOE. Podemos i Ciudadanos je koalicija koja se trenutno ne razmatra.

Zanimljivo je da su sve stranke proslavile rezultate kada su ih saznali. Rahoj se radosno zahvalio svim građanima koji su glasali za PP, kao i svima koji su izašli na izbore. Istakao je da njegova vlada garantuje stabilnost. Jos jedna reč koja danas odzvanja, nasuprot nadi i radosti (esperanza, ilusión) koju glasno izgovaraju Podemos i Ciudadanos. Pablo Iglesijas je euforično pozdravio svoje pristalice na proslavi na jednom madridskom trgu, dok je Rivera održao emotivan govor u sedištu stranke u kome je izrazio zadovoljstvo ostvarenim rezultatom. Ipak, njegova partija bila je jedina koja je, nasuprot predizbornim istržaivanjima, osvojila mnogo manje glasova nego što se očekivalo. Danas se, uzgred rečeno, spekuliše i o tim anketama koje su zaista omašile. Sanćes i socijalisti, iako su izgubili 20 poslaničkih mesta, zadovolji su jer su ostali druga stranka po broju glasača u Španiji; razlog za slavlje jer su opet te predizborne ankete ukazivale da će rezultat za njih biti mnogo gori.

Juče su se radovali, a danas razmišljaju, zasedaju i analiziraju izborne rezultate. Neizvesne posledice neizvesnih izbora. Jedino što je sigurno je da ne znamo ko će vladati u Španiji.