Demokratija na delu

Martin Obri: „Da bismo pobedili 2012. godine, potrebna nam je čvrsta levica.“

Martine Aubry

Fransoa Oland: „Francuska nije bilo koja nacija, potrebno je da povratimo ponos.“

Fransoa Oland

Socijalistička partija u Francuskoj, za početak predizborne kampanje pred predstojeće predsedničke izbore na proleće 2012, odabrala je put direktne demokratije. Otvoreni su „les primaires“: izbori za kandidata na predsedničkim izborima. Suštinska razlika sa svim sličnim unutarstranačkim izborima, dosada poznatim državama zapadne demokratije, sastoji se upravo u tome da je Socijalistička partija otvorila vrata svim građanima i građankama Republike Francuske zainteresovanim da učestvuju. Naime, da biste glasali na ovim izborima, neophodno je bilo jedino da date simbolični dobrovoljni prilog u iznosu od 1 evra i da potpišete Povelju vrednosti levice.[1] Odnosno, stranačka pripadnost nije bila kriterijum za glasanje na izborima za predsedničkog kandidata jedne političke partije.

Da li je ovaj korak pokrenuo revoluciju u izbornim sistemima i modelima funkcionisanja političkih partija Francuske i Evrope, ostaje nam tek da vidimo. Ono šta jeste izvesno je da smo svedoci nove ere francuske politike. Nakon istorijske pobede levice na posrednim izborima za mesta u Senatu i nakon pobede na lokalnim izborima 2010 godine, francuska levica ima šansu da osvoji apsolutnu vlast u Petoj republici po prvi put od njenog osnivanja 1958. godine. Socijalistički predsednici, poput Miterana tokom osamdesetih i zatim Širaka tokom devedesetih, oduvek su morali da sudeluju u kohabitaciji, kontroverznom izumu francuske političke realnosti.

Preskočićemo ovaj put čitavu priču o mogućnosti kandidature Dominik Stros Kana i o skandalu koji je obeležio leto u Francuskoj. Nije ni isključeno da je upravo medijska pažnja posvećena neutvrđenim optužbama na račun DSK doprinela popularnosti izbora koji su bili zakazani za ranu jesen. No, pre odlaska na godišnje odmore, kandidature su potvrdili Martin Obri, Fransoa Oland, Segolen Roajal (kandidatkinjom Socijalističke partije na predsedničkim izborima u Francuskoj 2007. godine), Manuel Vals, Žan Mišel Bajlet i Arno Monbur.

Na jesen, po povratku sa godišnjih odmora, tzv „la rentrée“, kampanja je uzela zalet. Devetog oktobra održan je prvi krug „les primaires“. Najveće iznenađenje je svakako bila izlaznost. U vreme opšteg „deficita demokratije“ i sve većeg razočaranja građana Evrope koje već niz godina vode rekordnoj apstinenciji birača, ove nedelje u Francuskoj dva i po miliona građana i građanki bilo je spremno da potpiše Povelju levice, priloži jedan evro a u mnogim slučajevima vikend provede u vozovima širom Francuske, kako bi se našli na biračkom mestu na kome su registrovani, koje je neretko drugačije od onoga na kome trenutno žive. Nakon izuzetno napete noći, objavljeni su i prvi rezultati. Prvi je svakako bio Fransoa Oland, sa 39% glasova a odmah zatim sledila je Martin Obri sa 31% glasova. Najveće iznenađenje predstavljao je uspeh Arno Monbura sa 17% osvojenih glasova, a na samom začelju našli su se Roajal sa 7%, Vals sa 6% i Bajlet sa svega 1%. Još jedno značajno opažanje bilo je da je u gradu svetlosti Fransoa Oland je izgubio od Martin Obri, koja je osvojila prestonicu.

Nakon što su preostala dva kandidata za drugi krug koji nas očekuje u nedelju 16. oktobra, postavilo se suštinsko pitanje – koje su osnovne razlike između Martin Obri i Fransoa Oland. Kako bi građanima bilo omogućeno da dobiju priliku da još jedanput uživo čuju predizborne programe oba kandidata, organizovana je debata u sredu 12. oktobra na javnom servisu TV Frans 2. Održana debata je oborila sve dosadašnje rekorde gledanosti: naime, u sredu uveče 6 miliona Francuza i Francuskinja je pratilo duel socijalističkih kandidata. Ovaj podatak još jedanput je potvrdio teze da apstinencija birača ipak prati neodgovarajuću komunikaciju političkih partija sa biračkim telom više nego što reprezentuje realnu nezainteresovanost građana 21.veka za političku participaciju. Sa nestrpljenjem se iščekuju podaci o izlaznosti građana u drugom krugu koji se zasad procenjuju na minimum 3 miliona.

A debata? Nemoguće je suzdržati se od kratke digresije u vidu najtoplije preporuke svim političkim akterima u Srbiji da bar jedanput odgledaju ovu ili sličnu debatu u ime mogućnosti da nešto iz iste i nauče. Kada kažem nešto, mislim na profesionalnost novinara i analitičara koji su kandidatima postavljali pitanja, na korektnost odnosa među kandidatima unatoč oštrim neslaganjima ali najviše od svega na ozbiljnu posvećenost kandidata da se predstave ozbiljnim programima, koji se ne sastoje od demagoških govora već od konkretno identifikovanih ključnih problema države i detaljno razrađenih rešenja za date probleme.

Većina francuskih medija ukazuje na sličnost programa Martin Obri i Fransoa Oland, a brojne analize tvrde da je u pitanju izbor koji se razlikuje jedino u temperamentu kandidata. Bez ulaska u dublju analizu programa oba kandidata, kroz izlaganja tokom TV debate, pokušaćemo da naznačimo osnovne razlike između programa Obri i Olanda. Važno je svakako imati na umu i ograničenje jedne televizijske debate da pokriju sva ključna pitanja predizborne kampanje u Francuskoj. O njima, nadamo se, neki drugi put duže i bolje.

Debata je započeta ključnom porukom Martin Obri da je Francuskoj danas potrebna snažna levica, nasuprot „mekoj“ levici. Indirektno Fransoa Oland se smatra kandidatom „meke“ levice, odnosno levice koja je bliža centrističkim i liberalnim pozicijama i spremnija na kompromise sa neoliberalnim ekonomskim akterima.

Svetska i evropska finansijska kriza

Fransoa Oland je najavio potpuno brisanje javnog duga Francuske, dok je Martin Obri govorila o smanjenju javnog duga. Obri je objasnila svoju poziciju jednom trezvenom opreznošću, s obzirom na trenutne svetske i evropske ekonomske prilike kao i na činjenicu da program Socijalističke partije zahteva ulaganja države.

Kao najvažnije mere, oba kandidata navela su ukidanje preferencijalnih poreskih niša koje trenutno pogoduju isključivo bogatim slojevima društva i finansijskim spekulantima. Najvažnijim se smatra reformisanje poreskih obaveza, pre svega preduzeća, i Fransoa Oland poresku reformu navodi kao prvu meru koju će sprovesti već 2013. godine ukoliko bude izabran.

Martin Obri je insistirala na nužnosti razdvajanja banki koje se bave štednjom stanovništva i banki koje se bave finansijskim spekulacijama, šta je dosad učinjeno u broju evropskih država ali ne i u Francuskoj.

S obzirom da se u čitavoj Evropi trenutno javlja razmatranje (re)nacionalizacije banaka, Fransoa Oland je potvrdio nužnost prisustva države u upravljačkim strukturama banaka uz pravo veta.

Evropska kriza

Martin Obri navela je da je u slučaju Grčke, urađeno je premalo i prekasno. Ona smatra Evropa mora da raspolaže instrumentima a evropski lideri sposobnostima da reaguju na odgovarajući način, kao i da trenutna situacija zahteva novi zajam i delimično otpisivanje duga.

Fransoa Oland zahtevao je obezbeđivanje uslova da banke budu te koje će suštinski otplatiti grčki dug. On se slaže da Evropa mora imati jasan plan i neophodan konsenzus, koji je danas onemogućen odlukom Slovačke. Taj konkretan primer govori, kako navodi Oland, da je nužno revidirati zahtev za konsenzusom i da je neophodno ustanoviti sistem donošenja odluka većinskim glasanjem država članica.

Na pitanju mogućeg ustanovljenja federalnog uređenja Evropske unije, Martin Obri je potvrdila stav da nam je potrebna snažna konfederacija nacionalnih država, citirajući svog oca, jednog od utemeljivača Evropske unije – Žaka Delora.

Oba kandidata su se izjasnili za ulazak Turske u Evropsku uniju, u saglasnosti sa svim zahtevima za članstvo utvrđenim dokumentima EU.

Socijalna država

Nedavno sprovedena penziona reforma, koja je usvojena bez obzira na široku koaliciju socijalnih partnera odnosno sindikata, građana i mladih, od strane oba kandidata je ocenjena kao nepotrebna demagogija trenutnih vlasti.

Po pitanju obrazovanja, koje u Francuskoj spada u javni servis i nastavni kadar pripada državnim službenicima (sem određenog nastavnog kadra visokog obrazovanja), Martin Obri je navela da je neophodan novi pakt sa svim socijalnim partnerima koji će usaglasiti potrebu države za prioritizacijom obrazovanja umesto mera štednja trenutne vlade koja progresivno već niz godina ukida brojna radna mesta i time direktno utiče na smanjenje kvaliteta obrazovanja.

Fransoa Oland je najavio konkretne mere stvaranja radnih mesta uz otvaranje pitanja smanjenja broja učenika koji ponavljaju godinu[2], koje je Martin Obri ocenila kao neodrživo obećanje zbog niza administrativnih i finansijskih ograničenja. Obri je sve vreme insistirala na ključnoj tački svoje kampanje – da ne bude dato nijedno obećanje koje neće biti zaista i sprovedeno tokom njenog mandata, u slučaju pobede na izborima.

Mondijalizacija i globalizacija

Pitanje „demondijalizacije“ ispostavilo se kao ključno uspehom Arno Monbura koji je ovo pitanje smatrao jednim od ključnih tačaka svoje kampanje. Da bi pridobili Monburove pristalice u drugom krugu, Obri i Oland su nužno morali da pristupe konkretnijem obraćanju glasačima povodom problema mondijalizacije.

Martin Obri insistira na terminu „pravedne razmene“ koja će zameniti slobodnu trgovinsku razmenu koja trenutno vlada kao ključni motor neoliberalnih politika. „Pravedna razmena“ zahteva reciprocitet pri ekonomskoj razmeni država, ne samo na ekonomskoj razini već i po pitanjima poštovanja zaštite životne sredine i prava radnika.

Fransoa Oland opreznije prilazi ovom pitanju, objašnjavajući da je neophodna regulizacija mondijalizacije ali bez nuđenja konkretnih mera.

Kakva republika i kakav predsednik za Francusku danas?

Fransoa Oland je izneo stav da je za Francusku u ovom trenutku neophodan progres, jedna nova vizija, jedan novi projekat francuske države u skladu sa novim zahtevima savremenog društva. Francuska danas zahteva reformu ustavnog saveta[3], kao i reformu izbornih zakona. Oland insistira na potrebi da Republika treba da pruža primer ostatku društva, u moralnim i drugim okvirima, kao i da je neophodno da se vrati svojoj ugovornoj prirodi – ugovoru između Republike i građana.

Martin Obri se složila da postoji trenutni problem u kome je predsednik preuzeo previše ingerencija i da je neophodno pružiti više vlasti parlamentu. Obri je dodala neophodnost nezavisnosti pravosuđa koje oba kandidata smatraju danas ugroženim od strane trenutne vlasti.

Martin Obri je ponovila svoju prednost dugogodišnjeg državničkog iskustva, koje nedostaje Fransoa Olandu. Martin Obri u svojoj bogatoj političkoj karijeri imala je prilike da deluje na ministarskim pozicijama, kao i na poziciji generalne sekretarke Socijalističke partije tokom čijeg mandata je uspela da obezbedi napredak u projektu okupljanja levice – ključne slabosti francuske levice koja je tokom čitave svoje istorije bila suviše razuđena.

Oba kandidata su se izjasnila za pravo glasa strancima na lokalnim izborima.

Na kraju…

Martin Obri je pozvala građane i građanke da glasaju za prvu predsednicu Francuske čija će prva mera biti usvajanje zakona (čiji nacrt je ekspertski tim Martin Obri već pripremio) koji zabranjuje nejednakost plata između muškaraca i žena na istim pozicijama. Istovremeno, Obri se obratila mladima podržavajući zahtev najveće francuske studentske unije za posebnim fondom za tzv. stipendijom za autonomiju namenjenoj svim studentima, nezavisno od njihovog socio-ekonomskog stanja.[4] Obri se istovremeno obratila francuskim građanima sa obećanjem otvaranja javnih debata o svim pitanjima koje društvo 21. veka zahteva – pitanje energetske tranzicije (zatvaranje nuklearnih elektrana – Obri u svom programu obećava program zatvaranja nuklearnih elektrana u periodu od narednih 30 godina, biotehnologija itd).

Fransoa Oland ponovio je da je Francuskoj dosta obećanja i da je neophodno izabrati predsednika koji će vratiti ponos francuskoj naciji, koja, kako je naveo „nije bilo koja nacija“.

Pred drugi krug

Sasvim je izvesno da je prvi utisak debate bio da je Martin Obri uspela da ponudi niz konkretnijih i detaljnije razvijenih predizbornih obećanja, čvrsto vezujući svoj diskurs za pitanja jednakosti, obraćajući se građanima i građankama. Obri izdvaja i činjenica da bi ovo bila prilika da Francuska dobije prvi put predsednicu. Ono što je još značajnije izdvojiti jeste zahtev Obri za snažnom levicom, odnosno činjenica da Martin Obri otvoreno zahteva suštinsku promenu sistema koji, očigledno, ne radi za dobrobit građana u Francuskoj, kao ni drugde u Evropi i svetu. Obri ima jasniju viziju promene ka socijalističkom društvu, u okviru trenutnih mogućnosti kapitalističkog uređenja. Istovremeno, Obri opreznije pristupa predizbornim obećanjima uz jasan zahtev, i od sebe same, da političke elite više ne obećavaju ni reč više od realno ostvarivih ciljeva.

Fransoa Oland odgovara više konzervativnim strukturama francuskog društva, među kojima nažalost zaista i dalje igra bitnu ulogu činjenica da im je teško zamisliti ženu kao predsednika. Diskurs Olanda se slabo poziva na pitanja jednakosti. Dodatno, Oland je, koliko neoprezan pri davanju predizbornih obećanja, podjednako oprezan pri isključivanju mogućnosti koalicije sa centrističkim političkim partijama i ekonomski liberalnijim strukturama levice.

Do sada, Segolen Roajal, Manuel Vals i Žan Mišel Bajlet dali su otvorenu podršku Fransoa Olandu u drugom krugu međutim na nezadovoljstvo njihovih brojnih birača. Na socijalnim mrežama, brojni podržavaoci navedenih kandidata otvoreno najavljuju da će bez obzira na preporuku svojih „lidera“ ipak glasati za Obri u drugom krugu ili bar poništiti listiće. Arno Monbur, kao najznačajniji s obzirom na svoju treću poziciju u prvom krug, se i dalje nije izjasnio.

Ko god da bude izabran kao kandidat levice na predsedničkim izborima 2012. godine, „les primaires“ su već revolucionarno promenili poziciju levice u Francuskoj. Najpre, omogućeno je direktno učestvovanje građana pri izboru kandidata čime je sveukupna praksa demokratije u Francuskoj suštinski promenjena. Isto tako, očiglednom popularnošću ove vežbe iz demokratije, sve političke partije u Francuskoj suočene su sa otvorenim pitanjima levice pred predsedničke izbore čime se lako može utvrditi da je levica uspela da nametne prioritete u predstojećoj debati predizbornih predsedničkih kampanja kandidata svih političkih opcija.

A poslednje, svakako ne i najmanje važno, je i da su „les primaires“ vladajućim strukturama i pre svega slabo popularnom predsedniku Nikola Sarkoziju ukazale da građani Francuske žele ozbiljnu promenu u društvu i da su spremni da se bore da bi je ostvarili.