Ko preživi kampanju biće nagrađen izborima

BLOG KAO GLOG

Kažu da su izbori jedan od najskupljih poslova od zajedničkog interesa, koje država ima da obavi svake četvrte, pete godine ili češće. Podrazumeva se da je to i jedan od najrizičnijih poslova, jer mora da se izvede po strogim pravilima, uz domaću i međunarodnu kontrolu i poželjno priznavanje u demokratskom svetu.

preuzeto sa b92.net

Sve to u određenoj medi važi i za izbornu kampanju, mnogo slobodniju i nametljiviju od samih izbora. Drugo je pitanje zašto se uvek čudimo svemu tome, kako se vreme opredeljenja približava. Nekima se čini da ih to neko kinji i prisiljava na nešto što ne vole, što im se skoro i gadi, jer navodno politika je prljava stvar. Moguće je, ali to nam nije nikakva uteha jer bez izbora se vlast ne može formirati, bitne unstitucije zasnovati.

Kampanja je krenula pre kampanje, a neki lideri je vode još od prošlih izbora. Oni su možda u pravu, ali može im se desiti da „uđu u formu pre utakmice“, ili da budu „pretrenirani“. U svakom slučaju onaj ko birače (nekadašnje glasače) tretira kao objekte, koji će se povijati pod uticajem medijskih i drugih zračenja i pritisaka, neće biti dobro prihvaćen kod sve većeg broja ljudi koji su počeli da misle i da se pitaju šta bi trebalo da urade da bi im bilo bolje.

Jedni kažu „izaberite nas pa će vam biti bolje“, drugi imaju drugačije formulacije, trći ostaju zagonetni, jer mi „znamo zašto“. Nećemo se zadržavati na analizi izbornih slogana ili TV spotova, koji liče na lako  dramatizovane pričice o brizi političara za „običnog čoveka“.

Ali, hajde da obrnemo ugao posmatranja. Recimo da kampanja ne sme da utiče samo na birače, nego da mora da ima povratni uticaj i na samu politiku i političare. To bi značilo, prvo, da oni poruke koje šalju drugima pošalju i sebi, a zatim da ih zapamte i primene i posle izbora. Dakle, da podržavaju ono i one koje su naznačili u samoj kampanji, da shvate šta je moguće – ako se složimo oko toga, npr. da bez proizvodnje nema opstanka, da bez „malih“ nema ni „velikih“, da za nas treba da važe ista pravila koja važe u svetu za njihove ljude, privrednike, političare, državu, itd.

Rekao bih da ništa drugo i ne treba da želimo osim da se ostvari ono što prorokuju političari u svojim kampanjama. Ipak, to ne zavisi samo od našeg poverenja u njih, nego i od našeg zahteva da urade tako – i nikako drugačije. To bi bilo sasvim dovoljno.

U smislu komunikacije, trebalo bi da insistiramo da ona bude obostrana – da birači kliču obećanjima i traže realizaciju, a da političari odmah selektuju šta je u tim zahtevima biračkog tela moguće, a za šta moraju da se obrate nekom drugom.

Ovako, kampanja ide svojim ubrzanim tokom, kumulirajući nezadovoljstva jednih, a uznemirenost drugih. Uostalom, i do sada je nekako bilo, nemojmo se svi pretvarati u opoziciju sami sebi, jer izbori će stići pre nego što smo se razjasnili. Ima analitičara koji primećuju da sa kampanjom ne opada nego raste nedoumica kod birača, a da stranke zbijaju ne samo svoje redove, nego ceo politički prostor koji misle da pokrivaju. Okupljajući i jačajući svoje koalicije one žele da kažu da su snažnije, da imaju veće „koalicione kapacitete“, što bi trebalo građani da cene. Oni, međutim, rezonuju: „Ako treba da biram, biraću svoju stranku, a ne i sve one sa kojima ona kao neće zajedno“.

Upravo smo stigli do pola puta i bilo bi dobro da sledećih nedelja (za)obiđemo još ponekog u odnosu na one na koje smo navalili do sada. Stvar je ozbiljna i ne zavisi samo od kampanje. Ljudi su vas posmatrali i pre nje, a još će više da vas gledaju „kroz listić“, od izlaska do zalaska sunca, kada sveti Georgije potegne svoje koplje.

 Ko će biti lepotica u belom, a ko aždaha na zemlji – videćemo uskoro…