Drugi plan

Nešto razmišljam, govoreći polaznicima treninga javnog nastupa koliko je važna priprema i koliko toga zavisi od njih samih, mogla bi ih dovesti i u jednu malecnu zabludu. Postoji nešto o čemu nikada nismo govorili, nešto čime se malo bavimo, a što sama u poslednje vreme uočavam kao sve značajnije za utisak o celokupnom nastupu. Drugi plan! Ne mislim ovog puta na famozni „plan B“ za koji se po pravilu ispostavi da bolje radi od originalno smišljanog, već na kinematografski zadnji plan, sve ono što se dešava u pozadini glavnog aktera, na kojeg bi trebalo da bude usmerena pažnja posmatrača.

                Za početak, prepustite se malom istraživanju gledajući dnevni, najbolje informativni program. Onomad, u prilogu u kojem visoki funkcioner govori o važnosti otvaranja novog rekreativnog prostora, sledeći govornik (treba li da naglasim: niži u hijerarhiji), stoji tik iza njega, tako da izgleda kao da će mu svakoga časa glavu nasloniti na rame.Za maštovitije, to bi mogao da bude prikaz druge izrasle glave na ramenima visokog  funkcionera (što bi bila i životna potvrda da su dve glave pametnije od jedne i da su političari ozbiljno počeli da rade „na sebi“).I  u trenucima dok „glavna“  glava poentira, pretendujući na simpatije  javnosti, ona druga, u gotovo paralelnom položaju, diskretno prevrće očima, zapravo preslišavajući se šta će reći kad na nju dođe red.

                Na jednom skupu sećanja, koji je, dakle, morao da bude dostojanstven, društvo u pozadini  ponašalo se kao da su došli sa pogrešnim pozivnicama.Nekolicina se  potpuno neprimereno smešila, kao da su na simpatičnoj pripredbi đaka – prvaka, na kojoj su i greške dobar razlog za razvlačenje usana u kez. U levom uglu drugog plana, dvoje posetilaca imalo je svoju priču  koja nije prestajala  šta god da se događalo u pripremljenom programu.Bilo je još nekih tragi-komičnih detalja, sasvim dovoljnih da radoznalu percepciju potpuno odvuče u pozadinu.

                Ili ovaj slučaj: na konvenciji jedne stranke, na velikoj bini, tik iza glavnog, stajala je jedna devojka. Nije prevrtala očima, nije se čak ni neprimereno smešila, nije ni pričala dok šef priča, ali je njena haljina bila toliko crvena da je kao magnet vukla poglede. Slučaj ili namera, tek ostalo je mesta za pitanje da li je ta dama i po čemu drugačija od ostalih.

                Da ostavimo malo političare, da se bacimo na sve popularniji talk-show. Od nedavno ide emisija u koju voditeljka dovodi poznate goste sa namerom i pretenzijom da iz njih, a pravo pred publiku, izvuče najintimnije, najpotresnije, najintrigantije detalje iz njihovih života. Osmišljena režija,kadriranje „krupnjaka“ (lice u gro planu) i dramske pauze potenciraju nameru autora. Ali, avaj, niko nije radio sa statistima, a reklo bi se – niko ih nije ni platio. U trenutku dok proslavljeni sportista govori o najpotresnijim trenucima posle teške nesreće, u drugom planu, dovoljno vidljivi iza njega, neki jaki momci se beskrajno dosađuju. To što ne slušaju gosta može da bude stvar izbora, ali to što zijaju okolo, istražujući pogledom po studiju, povremeno zevajući ili gledajući „belo“ – trebalo bi da bude nedopustivo.

                Imamo li ja i meni slični urokljive, zle oči kad sve ovo vidimo i registrujemo? O mojoj zloći će možda i biti komentara, ali ovo je, verujte na reč, stvar posvećenije percepcije. Naprosto, ljudski vid je najaktivnije čulo, radi bez prestanka i kupi informacije dok god ih ima u vidnom polju.  Kada se zadovolji prednjim planom, glavnim aktivnostima, traži zanimljivosti u pozadini. I, ako su živopisne ili u potpunoj siprotnosti sa akcentiranjem u fokusiranom delu kadra, k’o za baksuz, posataju zanimljivije posmatraču.Treba li naglasiti da pažnja posvećena glavnim akterima opada, da je i slušanje manje aktivno i da poruka gubi šanse da bude optimalno prenesena.

                Sad, dakle, treba da se bavimo i režijom, kadriranjem, raspoređivanjem učesnika i brigom o tome šta će oni da rade. Ruku na srce, time bi trebalo da se bave profesionalci, reditelji i snimatelji. Da, kad primete, učine nešto, signaliziraju. Ali, budimo iskreni, koliko njih zaista brine o tome kako ćete vi izgledati i koji će biti efekti vašeg nastupa. Za njih je tehnički korektna slika dovoljno visoko postavljen cilj. Dakle, nema druge: kome je stalo do dobrog nastupa, trebalo bi, u najmanju ruku da se osvrne oko sebe.

                Ako nema preke potrebe, nemojte se „lepiti“ tik iza drugih govornika i pokušajte da stanete tako da se drugi ne lepe za vas. Pre nego što počne događaj, na pristojan, simpatičan ili duhovit način, skrenite pažnju (sa)učesnicima da nema opuštanja dok su kamere u blizini. Zapravo, pravilo je da kad pojedinac vidi objektiv kamere – vidi i ona njega, u drugom, trećem ili petom planu. Veliki reditelji tu okolnost vešto koriste da postignu slojevitost filma i zbog toga vam se čini da u najvećim ostvarenjima, koliko god puta da ih gledate, uvek vidite nešto novo. No, kako javni nastupi o kojima govorimo ne bi trebalo da liče na vrhunske filmske komedije, idealno bi bilo da drugi plan bude u podržavajućoj funkciji glavnog događanja, a ne da se pretvori u događaj za sebe. Najzad, ako je reč o dešavanjima na velikim scenama, sa dosta učesnika koji čekaju svoj red, amgažujte reditelja koji će se pozabaviti i ovim stvarima i, iz pozicije „stručnog lica“ izbeći zameranje sa prisutnima.

                A do tada, upistite se u malo istraživanje, gledajte šta se sve dešava kad ljudi misle da ih ne snimaju, jer govori neko drugi. Gledajte i – zabavite se, ali gledajte i učite, kako se neko drugi ne bi zabavljao gledajući šta se dešava iza vas, zanemarujući šta ste vi, zapravo, hteli da prenesete kao poruku.