Novine u javnom nastupu iliti kako tvitovati uživo iz studija
U subotu sam prvi put učestvovao u emisiji „Žene“ na PRVOJ TV. Nikada do sada nisam bio u emisiji tog tipa, koja ide uživo i ima aktivnu publiku. Tema je bila društvene mreže i moja ideja je bila da se Internet predstavi kao mesto gde možemo svoj život učiniti boljim i na kom brinemo jedni o drugima. Na žalost veliki deo od toga nisam uspeo da izgovorim jer nije bilo prostora. Sa mnom je bila Gordana Čomić koja je više puta veoma efektno poentirala.
Podeljena pažnja
Kada smo se izborili za prvi Twitter wall u jednoj TV emisiji moja sledeća ideja je bila da tvitujem tokom trajanja emisije. Do sada se u Srbiji to događalo samo nekoliko puta tokom pauza za reklame ili pre početka u emisiji Utisak nedelje. Oni koji me znaju i poslednjih godina rade sa mnom znaju da sve češće kada negde javno govorim bio to sastanak, tribina, okrugli sto… trudim se da budem prisutan i na Twitter-u sve vreme paralelno prateći komunikaciju i na Internetu i u prostoriji gde se nalazimo. Samim tim moj telefon postaje moj multimedijalni centar koji koristim koračajući svetom. Kažu da se to zove podeljena pažnja. Taj problem sam imao i u emisiji. Kada sam pogledao kasnije snimak shvatio sam da je moje ponašanje bilo potpuno neočekivano za prosečnog gledaoca. Stoga me ne čudi podeljenost u kritikama i pohvalama koje sam dobio.
Kritike
Prvi me je odmah posle kraja emisjie iskritikovao moj drugar Josip iz Subotice koji je prolazio naše treninge Javnog i medijskog nastupa i koji mi je zamerio nepristojnost, tj. najviše neuvažavanje sagovornika. Već tada sam video da je đavo odneo šalu ali naprosto ja sam morao to da probam. Još neki su mi zamerili, i to najviše što mi se videla ćela ?!? (toliko o važnosti sadržaja na TV). Verovatno mnogi nisu razumeli šta se dešava ili su me gledali kao ludaka koji se autistično ponaša.
Javni nastup
Kada pričamo o tehnikama javnog i medijskog nastupa uvek govorimo da je veoma važan položaj tela prilikom sedenja. To je pre svega važno da bi dijafragma bila slobodna i da bi mogli normalno da dišemo. Zbog držanja telefona sa dve ruke i uskih fotelja morao sam da se oslanjam na rukohvat fotelje. Nikako nisam mogao lepo da se smestim i da sedim pravo. Takav položaj tela me je dodatno zatvorio tako da sam izgledao poguren i mnogo manji, samim tim nesigurniji. Dobro je što je držanje telefona malo zaustavilo nekada kod mene (pre) naglašenu gestikulaciju. Stoga mislim da je tablet računar mnogo primereniji za nastup tog tipa nego mobilni telefon.
Ono što je najvažnije pitanje u ovakvoj situaciji je kako posvetiti pažnju i sagovorniku i telefonu. Sada iz iskustva mogu da kažem da je dosta teško. Nije problem slušati šta neko govori jer je to moguće pratiti ali nije moguće da sa sadašnjim smart telefonima kuckamo na slepo. Gledanje u telefon vas sprečava da pratite oči i neverbalnu komunikaciju. U ovakvoj emisiji sa prijateljskim sagovornicima to nije predstavljalo problem ali zato u debatama to ne bi bilo moguće. Ne znam za primere iz sveta i pokušaću da ih pronađem kakva su njihova iskustva sa tvitovanjem tokom emisije.
Aplauzi tokom emisije su me dodatno zbunjivali jer vas prekinu, a posle je pitanje da li ćete dobiti priliku da nastavite misao.
Umesto zaključka
Za mene je ovo bila i neka vrsta eksperimenta pred dosta brojnom publikom. Piplmetri kažu da je 686.000 gledalaca bar u jednom minutu pratilo emisiju, a još 359.000 u repriznmom terminu. Meni je zanimljivo bilo da uživo probam kako izgleda uvođenje real time koncepta komentarisanja emisije i to ne samo od strane korisnika Interneta već i od ljudi u samom studiju. Mišljenja o svemu su podeljena. Neki osuđuju, a nekima je bilo simpatično. Promena u tehnici javnom nastupu je ogromna i to su svi gledaoci primetili jer su po prvi put imali na TV ekranu osobu koja nije samo sa njima komunicirala već i sa ljudima na TL. Ja razumem one koje je to iritiralo jer nije u skladu sa onim što očekujemo od ponašanja učesnika u emisijama ovog tipa. Videćemo kako će se u budućnosti i druge TV kuće ponašati i da li će i kako biti uspostavljeni standardi i nova pravila u javnom nastupu. Ono što ja uvek volim da kažem je da treba iskoristiti potencijal Interneta kao interaktivnog medijia pre svega u službi demokratizacije.
Komentari
Zaista, bilo je to zanimljiv eksperiment i za mene, posle više od 20 godina pred i iza kamere, novo iskustvo.S te strane, bilo je uzbudljivo. Međutim, pitanje su da li je televizija i televizijska publika spremni da gledaju nekog ko ih ne gleda. Pogled u sagovornike ili pogled u objektiv je pogled u publiku. Što se vizuelnog aspekta tiče, jedino tako televizijska publika može da ima utisak da se “gledamo”. Spušten pogled, sa ili bez telefona može da bude naročito opasan. U krupnom planu se ne vidi šta radi čovek koji ne gleda sagovornike, u totalu (široki plan celog studija) se ne primećuju njegove grimase i neverbalna komunikacija. Dakle, sa televizijske tačke gledišta, tvitovanje i učešće u razgovoru nije vizuelno najsrećnija kombinacija. Mada sam duboko svesna prodora i jačine društvenih mreža, lično imam problem sa podeljenom pažnjom svojih sagovornika. Vizuelna komunikacija, čini mi se, ostaje veoma bitna. Bar kada ljudi sede jedan do drugog. A da je bilo moćno, na jedan poseban način – bilo je!
“Tradicionalni” komunikacijski obrasci podrazumevaju reciprocitet u komunikaciji te otud i negativne reakcije na tvoju “podeljenu paznju” tokom emisije (“ako ja posvecujem svoju paznju tebi gledajuci te na TV ocekujem da si “prisutan”, posvecen i da te ne delim sa drugim ljudima na drugim medijima”). Nije lako adekvatno komunicirati sa dve ciljne publike, dve razlicite komunikacijske kulture, kroz dva razlicita kanala i to istovremeno. Kao sto rekoh, mozda je po sredi nasa konzervativnost u neverbalnoj komunikaciji. Buduci da je ona jako podlozna uticajima kulture sigurna sam da ce twitter kultura doprineti rasklimatavanju okostalih i pravljenju prostora za nove obrasce ponasanja inace pa tako i tokom javnih nastupa. A u medjuvremenu, mozda bi minimalne intervencije u reziji emisije doprinele bitno drugacijem utisku gledalaca. U svakom slucaju, ako moze da posluzi kao indikator uspesnosti emisije, ja sam nakon dogogodisnjeg odolevanja otvorila svoj twitter nalog TOKOM emisije.
vasa
aaccaadd
Gledala sam emisiju „Žene“ ove subote sa uzbuđenjem i ambivalencijom. Sa jedne strane pratim TV karijeru i Natase Ristić i Ivane Zarić ( druge ne poznajem) i jako ih cenim. Žao mi je što Nataša nije izgurala da „Budilnik“ zazvoni na Pink-u.. Bila sam fan „Ženskih priča“ na trećem kanalu RTS. Sa druge strane, budim se sa Đajićevim narandžastim jutrima, te sam ga ometala tokom emisije i bila sam na TL. Ne osećam krivicu zbog toga. Naprotiv mislim da je Đajić bio neobičan jer je samo on tvitkao, a trebalo je da u emisiji sa ovom temom i voditeljke, ali i publika imaju neku platformu sa koje mogu da komuniciraju i međusobno, sa publikom i na TL!!! Čak sam tvitnula da producenti na Prvoj spavaju, jer nijedan mobilni operater nije ispratio temu!!
Bez malicioznosti, bojim se da je emisija „Žene“ previše radijska i starovremenska i za druge teme, a za razvijanje pozitivne slike o digitalnoj tehnologiji nekako nije kompatibilna. Mi živimo tako što komuniciramo paralelno i online i offline: i u kafiću, na sastancima, u školi čak.. Niko ne očekuje više da se gledate non-stop oči u oči dok komunicirate. Naš mozak je u stanju da isprati tu podeljenu pažnju, te i bon-ton mora da se revidira. Uostalom sama struktura emisije je trebalo da napravi taj brzi mix face-to-face razgovora, priloga, pokrivalica, kajrona, insertera.. Pa u emisiji je TL bio postavljen pogrešno – iza!!! Kako da budete pristojni i ne okrenete leđa kameri da biste nešto pročitali…nekako emisija je kruta jer voditeljke sede u polukrugu kao kakve tetke i samo verbalno pokušavaju da naprave kakvu-takvu dinamiku!!! To je prošlost televizije!Znam ja odlično kakve su produkcijske mogućnosti na našim televizijama ( i ne žeilim da naljutim autorke), ali ipak neću da budem licemerna i da tvrdim da je format moderan!
Ono što odajem kao pohvalu jeste hrabrost da su se među prvima usudile da kao jedinu temu u jednosatnoj emisiji postave Mr.Twiterr-a!! Te, šta god da zameram, krajnja ocena je da je vredelo gledati, i učestvovati i da je načinjen pomak u pozitivnom doživljaju socijalnih mreža u Srbiji! I da su svi učesnici, i voditeljke i Đajić i Čomić ( i moja Mahlat u publici) doprineli da evo i ovaj komentar bude odjek..Zrno, po zrno…pa ćemo stići do pogače 🙂
Svaka cast…..bilo je simpaticno a ujedno i hrabro ovako nesto uraditi u emisiji (pogotovo kad si jedino musko)
Da ne duzim i podvucem jednu paralelu:
kako bi izgledala emisija o automobila, npr. SAT kada reporter ne bi sedao i vozio kola? poz….
Zaista jedna nova situacija u medijskom pojavljivanju…
S jedne strane – navikla sam da mlad svet kucka u mom prisustvu, a sa druge – smatram da je to neuljudno, iako meni lično pretežno ne smeta.
No, u situacijama gde je potrebna koncentracija i pažnja, sigurno da je problem – ja ne dozvoljavam da se kucka kod mene na poslu, jer čovek mora i da me sluša i da me shvati…
Po meni – bitne su dve stvari:
– koliko taj neko koji tvituje može (kvalitetno) da održi paralelnu komunikaciju,
– koliko je realno bitno to što želi da tvitne. Ili kaže u verbačnoj komunikaciji.
Što se tiče prvog, moj utisak je da vrlo mnogo mladog sveta bez problema prati oba vida komunikacije, without missing a beat :).
Može da deluje da ne paze, ali to nije slučaj – mogu bez problema da ponove to što im kažem.
Bil bih slobodna da kažem da sa starenjem taj kvalitet nije baš…:).
Mislim – ne zbog matorenja, nego prosto zbog nenaviknutosti.
Drugo – mislim da tvitovanje nije toliko značajno da bi moralo da se odvija BAŠ u toku neke značajnije interpersonalne komunikacije.
Dakle – u emisijama bih to svela na pauze za reklame ili slično, i mislim da je to sasvim dovoljno.
Sve najbolje :).
@Daca Jović, @Ljiljana Jerinić,
uopšte ne vidim zašto bi se revidirao “bon-ton intepersonalne komunikacije” u pogledu tvitovanja.
Prvo – zbog toga što ima vrlo mnogo ljudi koji ne tvituju, koji nemaju u okruženju decu koja tvituju, koji ne mogu da shvate da ih sagovornik realno sluša.
Drugo – sagovornik ih možda realno i ne sluša, a ne-tviteraši itekako to shvataju, na ovaj ili onaj način.
Treće – ako neko misli da ga sagovornik ne čuje, ili ne shvata – mislite da to doprinosi tome da se ljudi bolje razumeju, bolje komuniciraju, bolje shvate?
Koješta, dići će ruke i pričati o vremenu ili tračevima. Što se i događa, jer ne-tviteraši su u većini.
Osim toga – odgovorno tvrdim da u određenim situacijama čovek NIJE u stanju da prati dva kanala komunikacije.
I stojim iza toga da na pojedinim mestima, u pojedinim okolnostima – ne treba dozvoliti ni upotrebu mobilnog telefona, a kamoli tvitovanje.
Izrazavam se slikom i stvaralac sam iste, te mi je tesko da se ovde izrazim recima, ali bih se u potpunosti slozio sa Ljiljanom Jerinic. Televizija i drugi mediji se menjaju i razvijaju od svog nastanka, a to se desava i sa drustvenim mrezama. One su postale mediji i sredstvo komunkacje koje je upleteno u prethodno razvijene medije. Treba vremena da se producenti, urednici i ostali stvaraoci naviknu i prilgode ukrstanju drustvenih mreza i drugih medija. U Srbiji to ide sporo. Tvitomanija im nije interesantna za reportazu. Nije sramota biti celav, ali treba znati snimiti i celavu osobu da izgleda lepo. I kuvar u emisiji o kuvanju mora da spusti pogled i glavu da bi video sta radi. Primer resenja za emisiju o tvitovanju je da se postave ekrani pored i u visini kamera , a ucesnicima se daju ili bezicne tastature ili se njihovi mobilni telefoni i racunari povezu na te ekrane. Ucesnici emisije mogu da tvituju i sve vreme gledaju u prvacu kamera kao da pored njih stoji sagovornik. Podeljena paznja se vezba, i mislim da je moguca.
Kultura se, ez sumnje, menja, pa i standardi komunikacije. Prolem je, međutim, što mi, po svojoj fiziologiji i psihologiji i dalje ostajemo bića vizuelne percepcije- Moguće je da je “karika koja nedostaje” u evoluciji upravo trenutak kada je njuh prestao, a vid postao dominantno čulo. U svakom slučaju, prilično dugo zadržava dominaciju i dalje prvo sagledavamo formu, pa se opredeljujemo za sadržaj.Niko se ne pita da li sagovornik, na primer, tvituje, dok komuniciramo telefonom. Međutim, kad smo licem u lice, definitivno još očekujemo da udemo i oči u oči.
Ne gledah emisiju, pa nije pošteno da imam mišljenje. Reći ću, samo – podrška eksperimentu. Čitam Milošev iskreni tekst i ove komentare i razmišljam – koliko gledalaca je znalo šta Miloš radi; da li je moguće tvitkati iz studija ako su samo dva gosta, recimo, ili jedan na jedan; da li bi tablet ostavio drugačiji utisak od maleckog telefona (pita se i Miloš, ja mislim – da, u ovoj „fazi razvoja“), itd. I, svakako, ni ja da sam @zubarica ne bih dozvolila pacijentu da tvitka, dok mu vadim zub 🙂
Neobčna emisija. Nije čudo što je izazvala komentare. Da li je tvitovanje u toku razgovora nekulturno? Ne bih rekla. Neobično svakako jeste; bar za sad. Veća je nekultura elementarno nepoštovanje sagovornika, tako prisutno na našim medijima, a tek se sprema predizborna kampanja, večita parada nekulture, neukusa, bezobrazluka i nevaspitanosti. Kada su se pojavili mobilni telefoni, smatrano je nekulturnim javiti se u toku razgovora sa prijateljima na kafi, odgovoriti na sms dok smo u društvu… Ali, svet se menja, svakim danom sve više. Moglo bi se danas postaviti pitanje da li je nekomuniciranje sa prijateljima na mreži dok smo na kafi, u emisiji, u gradskoj gužvi isto toliko nekulturno. Jer, i to je komunikacija, sa drugačijim socijalnim parametrima. Nema facijalne ekspresije, postoji smajli. I postoji još jedna karika u lancu komunikacije: misao-verbalizovanje-pisanje. Upravo ta treća komponenta dopušta da ponekad promislimo pre ,,tvita”, povučemo tešku reč, ne dopustimo jeziku ,,da bude brži od pameti”. I sve to vidim kao prednosti. Baš se raspisah. Moraću da otvorim nalog na tom Tviteru:)
Ne znam koliko su oni koji nisu znali šta je Twitter sada upoznatiji sa tim – s obzirom na to koliko su voditeljke, njih pet, pet žena, pustile goste, Miloša i Gocu, da pričaju 🙂
Tvitovanje za vreme emisije- simpatično,novo, možda malo više kombinovati priču sa “kuckanjem “, da ne bi ispalo kao nepoštovanje sagovornika.
Najjači utisak koji sam lično imala je gomila žena i jedan muškarac (kao žena kojoj je stvarno stalo do ravnopravnosti polova,verovatno i podsvesno imam otpor prema takvoj slici). Da je bar Goca Čomić bila muškarac :), mislim da bi utisak u velikoj meri bio drugačiji…
Ne razumem koncept emisije koju vodi pet žena i u kojoj su u publici sve žene, bez namere da bilo koga uvredim. Neka svaka izgovori po tri rečenice i to je pola emisije.Njima ne trebaju gosti, mogu same da se zabavljaju…O gostima sve najbolje.
Ne koristim tviter pa mi je ponešto nejasno.
Uprkos tome mogu reći da ako neko kucka dok mu pričam, to može značiti samo jedno: treba da ućutim!