O provokaciji i „pecanju“

Kao ulaznicu za svoju upravo otpočelu blog avanturu „kupujem“ citat iz najprodavanije knjige na svetu: „Neka se prvi baci kamenom onaj ko nije grešan.“. Uverena da mi autori neće zameriti, nudim i objašnjenje: da bih izrekla reč kritike ili hvale na tuđ račun, a ideja mi je da  nam ovde tema bude javni nastup (lako korišćen, a tako višeznačni pojam), moram se, najpre, osvrnuti na sopstveno delo.

            Talenat, moć, egzibicionizam, posao, alat – sve su pojmovi koji se lako mogu udružiti sa potrebom i željom da se pojavljujemo, nastupamo, govorimo pred publikom i mnoge svoje aktivnosti pretvorimo, zapravo, u javni nastup. Neopipljive i utisku podložne faktore ostavljam po strani. Bavim se vidljivim, stvorenim i propuštenim prilikama, govorim o planiranom i sračunatom, tražim –zanat. I tako već dvadesetak godina, sa opasnom privilegijom i odgovornošću da o tome govorim i drugima. Ponosna na svaki dobar javni nastup u kojem sam imala udela, duboko nesrećna što većina i dalje misli da je sve stvar trenutka i nadahnuća. A nije. Stvar je pripreme, vežbe i (samo)svesti. I dobro je učiti na tuđim greškama, pre nego što napraviš sopstvenu.

            U praksi političkog dijaloga, onog u formi javnog nastupa, pred publikom, a koji se u našim medijima bolno izrodio u „klopkama“, „zamkama“, „duelima“, nikad u dogovoru, razgovoru ili razmeni, provokacija je nastala kao moguća i legitimna strategija. Jedna od prvih i najvažnijih lekcija koju sam i sama kao predavač usvojila je da impulsivni odgovor (jasnije: nasedanje) na provokaciju uvek donosi poene onom čiji je to plan, ko je došao da sa namerom da isprovocira. Često govorim političarima na treningu da su mir i hladna glava jedino sa čim provokacija ne ume da igra i da, ako nema emotivnog, afektivnog odgovora, agresija, pa čak i drskost provokacije lako mogu da proizvedu isti efekat koji donosi loše ispričan ili glup vic kome se niko ne smeje. Suština je, dakle, ostati pribran i dozvoliti samo racionalnim upravljičama u mozgu da preuzmu stvar. Kad prođe napad, onda je lepo izvesti kontru i začiniti poen emocijom. I to je tako, bez obzira što se mnogima čini da će ispasti šonje, mlakonje ili neznalice, ako ne odgovore na „fajt“.

            Sve znam i – upecala sam se. U sopstvenom javnom nastupu, izneverila sam sopstveni plan. Ni „p“ od politike, nova ešerihija u povrću kao tema i „laki žanr“, talk show sa mnogo žena. Sve sam i tad znala i kakva će provokacija da bude ( u ostalom, najavljena mi je) i odakle će doći i reagovala sam jezikom koji je, avaj, često brži od pameti. Ušla sam u raspravu da li treba jesti meso ili ne, u debatu koja je izvela fokus iz teme i javno, pred svima vama, dodeljujem sebi „packu“. Sad znam: trebalo je samo da kažem jednu rečenicu, ako treba i više puta, a njen smisao je da svako može i treba da odluči šta će da jede (dakle i da sam rešava tu strašnu dilemu meso i/ili povrće), a da je tema šta sve u tom povrću, kad se već odlučimo, zapravo može da se nađe. Trebalo je da vraćam priču na pravi kolosek, a ne da završim u pilećoj supi, koja je,neplanirano, stigla na verbalni meni.

            Pomalo je deprimirajuće kad se sapleteš na supici i presnom povrću. Možda bi bilo lakše da je to bio neki celomudreni nastup. Ali princip je isti i na greškama se uči. Ko veruje da može na mojoj, čista srca i otvoreno nudim pokaznu vežbu .