Ni nebo više nije granica

Kako vam ovo zvuči: ukupni troškovi kampanje – u rangu rashoda ovogodišnjeg budžeta Srbije (preko 10 milijardi dolara)?

Pa dobro, moguće je da ovakva procena ukupnih troškova kampanje u SAD zvuči odveć fantastično. Ali, čak i da je tako, te da se na kraju ipak obistine predviđanja, doduše prošlogodišnja, da bi ispod podvučene crte nakon novembarskih izbora moglo da stoji „samo“ osam milijardi dolara, to ni malo neće ublažiti ironijski prizvuk tekuće kampanja: dok političari pričaju o ozdravljenju posrnule ekonomije i otvaranju novih radnih mesta, izborna kampanja još više učvršćuje svoju poziciju biznisa u koji se iz ciklusa u ciklus investira sve više novca.

Prema podacima Centra za odgovornu politiku (Center for Responsive Politics) , koji se temelje na podacima Federalne izborne komisije (FEC) , dosadašnji troškovi tekuće kampanja kandidata za Predstavnički dom i Senat, te aspiranata na predsedničku nominaciju premašili su cifru od pola milijarde dolara, od ukupno milijardu koliko su do sada uspeli da prikupe. I ti troškovi iz dana u dan rastu, paralelno s rastom priohoda od donacija, a do izbora je ostalo malo više od sedam meseci.

Kampanje u SAD iz ciklusa u ciklus beleže sve veće izdatke, i taj trend čini temelj procene o troškovima kampanje 2011-2012.

kampanje do 2010 - troskovi, izvor: opensecrets.org

Skrećem pažnju na fakt da je kampanja za izbore za Kongres 2010. koštala za tek 2 milijarde dolara manje nego kampanja 2008. kada uz kongresne održani i predsednički izbori. A te godine, podsećam, borba za predsedničku nominaciju odvijala se i u Demokratskoj i u Republikanskoj stranci: kandidati obeju stranaka potrošili su tada 1,4 milijarde dolara, od čega samo Barak Obama, kao predsednički kandidat demokrata, i Džon Mekejn, kao kandidat republikanaca – milijardu.

Ono što se u međuvremenu promenilo, a što je počelo i u korenu da menja tradicionalni politički pa i društveni pejsaž SAD, i što daje za pravo onima koji daju i realne ali i – ok, možebiti – fantastične procene troškova kampanje, jesu izvori i način finansiranja izbornih trka.

Samo trka za predsedničku nominaciju do sada je progutala  oko 262 miliona dolara, u šta se ubrajaju samo troškovi kampanjskih timova. Samo preostala četiri aspiranta za republikansku nominaciju – Mit Romni, Rik Santorum, Njut Gingrič i Ron Pol u dosadašnjem toku kampanje potrošila su, zaključno sa 1. martom 2012, 130 miliona dolara (od 144 miliona koliko su zajedno prikupili). Iako je neprikosnoveni kandidat demokrata u novembarskoj predsedničkoj trci, Barak Obama je, prema podacima FEC-a, do sada potrošio 74 miliona dolara, od 157 prikupljenih miliona dolara.

Ali, novac koji su prikupili kampanjski timovi predsedničkih aspiranata nije jedini koji se troši u tekućoj kampanji. Ukupnim troškovima treba pridodati još oko oko 77 miliona koji su potekli od SuperPAC-ova. Sa njihovim legalizovanjem pre dve godine, ni nebo više ne predstavlja granica za cenu kampanje.

Sve je krenulo od presude Vrhovno suda SAD u slučaju Citizen united vs. FEC  , januara 2010, kojom je utvrđeno da Prvi amandman faktički daje za pravo korporacijama I sindikatima da učestvuju aktivno u kampanjama, odnosno da ih, vođeni svojim potrebama, finansiraju. Drugim rečima, da su u političkim pravima korporacije ravnopravne s građanima.

Već u kampanji za novembarske izbore 2010, na temelju odluke Vrhovnog suda,. pojavljuju se SuperPAC (Super political action commitee) koji za razliku od običnih PAC-ova mogu da primaju neograničene  donacije od pojedinaca, korporacija, sindikata…Jedino ograničenje koje SuperPAC-ovi imaju je to da novac koji prikupe, avaj, ne smeju da troše u koordinaciji za kandidatom kojeg podupiru. Što reče neko, to je kao da detetu kažeš da ne sme da jede bombone, a posle ga ostaviš samog u sobi. S bombonama u ruci.

Posle svega, ni malo ne čudi što tekuću „prajmari“ sezonu u Republikanskoj stranci u potpunosti obeležavaju upravo SupePAC-ovi – a na svojoj strani ih imaju svi predsednički aspiranti (čak i Barak Obama koji je isprva oštro kritikova odluku Vrhovnog suda, ali sad se, šta će, uključio u kolo ) – koji prosto fasciniraju umešnošću u prikupljanju pare, ništa manje i njihovom bahatom trošenju.  Novac se pretežno troši za emitovanje predizbornih spotova (na radost američkih medija): 32 miliona dolara SuperPAC-ovi su investirali u emitovanje spotove svojih kandidata, ali je čak 44 miliona otišlo u spotove kojima se drugi kandidati „ocrnjuju“.

(spot koji je finansirao Winning out future , SuperPAC  koji podržava Njuta Gingriča)

(izvor: Wall street journal http://projects.wsj.com/super-pacs/)

Mimo SuperPAC-ova ozbiljnu ulogu u nastavku kampanje trebalo bi da imaju i organizacije koje iz senke podržavaju Republikansku stranku, American Crossroads iza koje stoji Karl Rouv, i Americans for Prosperitiy koju su osnovala čuvena braća Koh. Samo ove dve organizacije najavile su da će u kampanju (protiv Obame) uložiti i do pola milijarde  dolara.

Sa razgoropađenim republikancima željnim da povrate Belu kući i silnim SuperPAC-ovima kao moćnom logističkom podrškom, target od čitave milijarde koji se pominje u Obaminom okruženju, zvuči…hm, pa logično. U kampanji koja mu je pre četiri godine donela pobedu potrošio je 730 miliona, od 760 miliona koliko je imao na raspolaganju.

(Napomena: Obama se u toj kampanji, poput većine aspiranata odrekao opcije finansiranja  iz javnih prihoda u korist, dakako, neograničenih privatnih donacija. S ozbirom na limite javnog finansiranja – u ovom ciklusu ni 100 miliona dolara za finiš kampanje! – a imajući u vidu ulog u igri, za tim pravom izvesno je da niko neće posegnuti.)

izvor: http://www.csmonitor.com/Business/Robert-Reich/2010/1028/Democracy-s-price-tag-only-4.2-billion

I, sad ono najvažnije pitanje: koliko je novac bitan? Očito, sve bitniji, čim se njegovo trošenje rapidno uvećava iz ciklusa u ciklus. I tu za sada niko ne postavlja pitanja (nerazumnog) trošenja, koja su onomad bila upućivana klubovima američkih profesionalnih liga. Pa dobro, ni ulozi nisu baš identični…

Kao tema za razmišljanje, neka posluži podatak koji je Centar za odgovornu politiku izneo u analizi  kampanje 2008. U 397 od 426 trka za Predstavnički dom te godine pobednici su bili kandidati koji su potrošili više novca od poraženog, a tako je bilo i u 30 od 32 trke za Senat. Pre šest godina, najveće trošadžije pobedili su u 94 posto trka za Predstavnički dom i u 73 posto trka za Senat. Pre osam godina, čak 98 posto mandata u Predstavničkom domu, odnosno Senatu osvojili su kandidati koji u kampanji nisu štedeli novca. Kandidati koji su uspeli da pobede s više nego simboličnim troškovima (recimo, ni 50000 dolara!), tek su izuzetak koji potvrđuje pravilo: izbori se ne dobijaju samo zahvaljujući novcu, ali je izbore nemoguće dobiti bez velike količine novca (da parafraziram Krunu Vidića).

 Zvuči li vam brojka s početka teksta i dalje suviše fantastično?