Trening za trenere na temu budućnosti socijaldemokratije u regionu

Vikend u Beču nikada ne može biti loš, a vikend  u Beču na Treningu za trenere u Renner institutu, čini Beč iskustveno sjajnim.  Ideja celokupnog skupa je bila da se okupe predstavnici mladih aktivista sa tri kontineta (Severna Afrika, Bliski istok i Istočna Evropa) i da se kroz zajednički rad stvore novi kapaciteti, čiji je cilj osvežavanje socijalnih iinicijativa i partija u ovim regionima.  Kao prvi zadatak u konkretizaciji ove ideje bio je edukovanje i pripreman novih trenera, čija će dužnost biti da tokom ove godine pokrenu i održe nekoliko seminara na temu budućnosti socijaldemokratije. Kao predstavnici iz Srbije za trenere smo odabrani Ivana Jovčić i ja.  Naše trenersko iskustvo je građeno kroz različite oblike formalnog i neformalnog obrazovanja, ali inovativnost ovog ToT-a u Beču ipak nas je pozitivno iznenadila.

Treneri Wim Klei i Anne Graumans treneri  iz fondacije Max van der Stoel, koji su vodili ovaj program, ispred sebe su u startu imali veoma težak zadatak , a to je naći zajedničku vrednost za 28 učesnika iz različitih kultura, vrednosnih sistema, ciljeva i motivacija. Oni su to veoma pametno iskoristili da pokažu najnovije trendove u sferi neformalnih edukacija. Pre svega, fokus na prvim sesijama je bio na tome da budući treneri nauče kako da istražuju grupu i suptilno izvuku sve relevatne informacije, koje će im omogućiti da prilagode naredne sesije i  iskoriste pun potencijal grupe, ali i kako da odrade tunning grupe tj. da učesnike povežu u zajedničku dinamiku. Za ovaj cilj iskorišćen je jednostavan energiser koji je zabavljao celokupnu grupu dok su treneri sabirali krucijalne informacije. Energiser: krenulo je od toga da se brzo rasporedimo u liniju ko dolazi iz zemlje najbliže Austriji, pa preko pitanja koja su nas razbijala iznova na različite grupe, kao ko je bio školski klovn ili ko je emotivan, preko pitanja  ko svira neki istrument ili se bavi glumom, do pitanja ko je osvojio medalju u nekom sportu. Sva pitanja su brzo razvrstavala pojedince odajući informacije tipa ko je kog kulturološkog statusa, ko voli da bude duhovit  ili ko je emotivniji, pa i do onih ko je slobodan u javnom nastupu ili ima takmičarski duh. Ovaj kratak energizer je omogućio trenerima da već u sledećoj sesiji prilagode dinamiku grupe, odrede njen potencijal, kao i da usmere i vode svoju komunikaciju kako sa grupom tako i sa pojedinačnim učesnicima.

Takođe, prve dve sesije iskorišćene su za stvaranje sigurnosti unutar grupe. To je opet vrlo inovativno urađeno, tako što je izbačeno uobičajno predstavljenje učesnika, a umesto toga odmah pristupilo kratkim radionicama gde su učesnici u čestim promenama parova ostvarili kontatke sa gotovom celom grupom. Sa druge strane,  kako bi se  istovremeno razbile barijere u nekomformnom osećaju  izlaganja i prezentovanja pred celom grupom, od učesnika se u ovim sesijama po završetku radionica, očekivalo da grupi saopšte svoju impresiju u jednoj reči ili vrlo kratkoj rečenici. Time se svaki učesnik već na samom početku nekih desetak puta obratio grupi i postigao opuštenost za dalju komuniciranju sa grupom.

Na taj način su prve sesije bile ciljane na dovođenje grupe u stanje spremnosti da primi znanje, što je korak koji se često zanemaruje. Preostale sesije su bile suštinske za prenos znanja, gde je facilitatorski pristup još jednom pokazao prednost, u smislu prevazilaženja korišćenja prezentacija u ovoj vrsti edukacija i otvoranja prostora za usmerenu diskusiju kao korisnijeg načina učenja. Odlika takvog procesa jeste davanje teorijskog uvoda koji  učesnici onda prevedu u svoje lično iskustvo, jer u isksutvenom domenu se nalaze kriterijumi njihovog razumevanja teorije. Ono što učesnici svakodnevno praktikuju u svojim životima definiše njihove odluke, procese razmišljanja i definisanja ciljeva, otuda jedini kriterijumi na osnovu kojih oni sude i usvajaju nova znanja leže u njihovom svakodnevnom iskustvu. Facillitatorskom metodom mi teoriju činimo iskustveno razumljivom, ali je istovremeno segmentirano usađujemo u svakodnevnu praksu učesnika, ostvarujući suštinski cilj svakog treninga.

Često razbijanje prostora u komj se održavaju radionice je u velikoj meri definisalo ceo seminar. Prostor u kome se odvija trening je sredstvo i može znatno doprineti samom treningu, jer omogućuje da promenama pozicije učesnika održimo dinamiku radionica. Kreativne igre sa prostorom  su raznovrsne, od korišćenja krugova, preko paralenih linija, do momenta kada učesnike stavljate u centar ili oko stolova… – svako razbianje postojećeg šablona sedenja stvara potpuno novu sredinu i obnavlja svežinu i zainteresovanost učesnika.

Tokom treninga dostaje bilo reči o opasnostima koje čekaju jednog trenera, a  kroz diskusije došli smo do zaključka  da je ono na šta računamo da je naša najveća snaga ili prednost, upravo i naša najveća opasnost. Ako, na primer, jedan trener kao svoju prednost vidi sopstvenu energičnost može biti u velikoj opasnosti da se prepusti toj energičnosti. Naime, energičnost koja ga nosi kroz trening lako prelazi u brzopletost, pa može i da ne primetiti da brzo priča i da postaje nerazumljiv, ili čak preskače delove radionice, upravo nošen pozitivnom energijom koju prebacuje na učesnike. Ovakve opasnosti možemo videti i kod drugih osobina koje se smatraju prednostima kod trenerskog poziva, kao preciznost izražavanja, kreativnost, veštine postavljanja pitanja i slično. Zato je tokom samog treninga potrebno odrediti trenutke kada ćemo testirati sami sebe da li postajemo veoma loši, a to je nabolje putem postavljenja challenge-a samom sebi, kao na primer da usporimo svoj govor. Na taj način možemo obezbediti sopstvenu kontrolu i na vreme zaobići opasnosti tokom treninga.

Posle Beča postoji  velika motivacija da se probaju neki novi trenerski trikovi. Prvi korak jeste seminar, koji Ivana i ja planiramo da održimo u maju. Konkurs za učesnike biće otvorene za sve zainteresovane, i objavljen putem sajta Centra modernih veština. Nadamo se velikom broju prijava, a brojne trikove smo namerno prećutali…