Ljudi više ne veruju politici

… opšte je mišljenje učesnika Konferencije „Unapređenje demokratije: naš prioritet“, održane u Beču, u petak 21. novembra 2014. godine, u organizaciji Partije evropskih socijalista, a u saradnji sa Evropskim forumom za demokratiju i solidarnost, Fondacijom za evropske progresivne studije i Renner Institutom.

Konferencija je ujedno bila i promocija zbirke akademskih radova „Problemi predstavničke demokratije u Evropi: izazovi za napredak“, u kojoj su se različiti autori sa različitih stanovišta bavili temama rastućeg populizma i ostalim negativnim trendovima i opasnostima koje ugrožavaju demokratiju čak i tamo gde je ona potekla. Sve su to promene koje se negativno reflektuju na procese evropskih integracija i podršku proširenju EU.

Bilo je mnogo govornika, čija ću imena navesti na kraju ovog članka, a samo ću izneti nekoliko zanimljivih a opštih stavova koji se odnose na globalno stanje i tendencije u politici danas, koji nam pokazuju da nismo sami kada su u pitanju jaz između politike i građanskog društva ili narastajuće društvene snage koje žele da sruše ili oslabe demokratiju.

Što se tiče EU, iskazan je stav da je usled slabljenja demokratije došto do situacije da sami građani EU više ne osećaju da su deo tog projekta, jer nemaju nikakvog uticaja na odlučivanje zbog nestajanja mehanizama političke participacije, posebno na lokalnom nivou odakle potiče svaki aktivizam. Pored toga, naravno već neko vreme postoji tzv. zamor od proširenja i smanjenje popularnosti pravca prijema novih članica, usled činjenice da stanje EU zavisi i od stanja demokratije i vladavine prava u zemljama koje pristupaju, a koje u većini slučajeva nije na dostignutom nivou.

Interesantno je bilo zapažanje Vedrana Džihića o „prelaznim“ režimima, koji imitiraju demokratiju, preuzimaju sve njene alate i mehanizme, a u isto vreme uništavaju sve njene tekovine. Među aktuelnim primerima se pored, naravno, Srbije, nalaze i Rusija, Turska, Mađarska… Specifičnost takvih režima je da za opstajanje na vlasti sami lažima kreiraju sopstveni legitimitet, podstiču nacionalizam, prethodnicima na vlasti, zarad podele odgovornosti, nude takve uslove saradnje da oni ne mogu da ih odbiju i uspostavljaju potpunu kontrolu medija.

Može se reći da u tome postoji i jedna srećna okolnost, a vezana je za novu vrstu građanskog aktivizma i to kako će socijalni protesti izgledati u budućnosti. Klasičan građanski aktivizam se gasi, jer se obraćanjem institucijama ništa nije postizalo, prvenstveno zato što su one u službi vlasti za održanje na vlasti a ne za dobrobit građana. To je iniciralo određenu promenu u pristupu, koja će biti sve vidljivija. Ono što je novo u socijalnim pokretima današnjice je posledica toga da ljudi više ne veruju ni politici, ni političarima, ni političkim strankama, pa ni državnim institucijama. Zato se više ni zahtevi socijalnih protesta ne obraćaju institucijama, već građani direktno sprovode svoju praksu u pokazivanju šta je ispravno funkcionisanje na institucionalnom nivou (imamo kod nas primer Filipa Vukše da je tako). Građani preuzimaju na sebe demonstraciju dobre prakse i boljih rešenja od postojećih, institucionalno podržanih, i to postaje način na koji je moguće postići neku promenu.

Rene Cuperus  je istakao 3 važna momenta zašto je publikacija značajna. Prvi je to što je pokazala da se istok i zapad nalaze u zajedničkim problemima, drugi je taj da ljudi više nigde ne veruju u politiku kao sredstvo poboljšanja života, jer su interesi profita preuzeli dominaciju nad društvenim vrednostima, i treći da svi zavisimo jedni od drugih i da moramo da pružimo jedni drugima podršku. Čim dođe do toga da stranke stavljaju sebe ispred građana, znači da gubimo bitku za demokratiju, a sam populizam koji je u ekspanziji u većini zemalja je jak signal da mnogo toga nije kako treba.

Tanja Fajon je naglasila da je borba protiv korupcije prvi i osnovni zadatak, jer da bi se menjale stranke moramo da se menjamo i mi sami. Jedino rešenje je u transparentnosti i preuzimanju odgovornosti, ali mora da postoji politička volja da bi se taj pristup primenio. Svako mora da bude odgovoran za vrednosti koje promoviše i zastupa jer one dovode do određenih posledica.

Zaključak prvog panela je bio da bez demokratije nema napretka za većinu građana. Drugi panel je otvorila Zita Gurmai baveći se pitanjem ugroženih vrednosti i vladavine prava, i nametanjem ekonomskih zakonitosti i ostvarivanja profita kao prioritetima nad vrednostima i principima. Standardi socijalnog razvoja su se negde zagubili. Sonja Lokar je istakla da sve vlade u vreme krize umanjuju značaj feminizma i sindikalne borbe, kao i da se najčešće pada na pitanju abortusa kao osnovnom pravu i slobodi izbora o pitanjima sopstvenog tela. Conny Reuter je naveo da se globalno moramo vratiti korenima socijaldemokratije i osnovnoj motivaciji – socijalnoj pravdi i jednakosti. Moramo stvarati koalicije po pitanjima rešavanja problema a ne političke orijentacije.

Opšti zaključak je da dolazi neko novo vreme, vreme kada će vlasti morati da predstavljaju i nas u čije ime drže moć u svojim rukama, a ne samo sopstvene interese… na nama je da to izdejstvujemo.

(Pored navedenih imena, na konferenciji su još govorili: Karl A. Duffek, Andreas Schieder, Jan Marinus Wiersma, Bihter Somersan, Maja Nenadović, Andrea Petö, Hannes Swoboda, Marije Laffeber, Jörg Leichtfried, Aurelien Mazuy, Henri Nickels, Laszlo Kovasc, Marju Lauristin…)

Autorka: Tamara Jovanović