Evro za demokratiju

Dok trenutna Vlada najavljuje uvođenje plaćanja za uživanje glasačkog prava i vršenje građanske dužnosti, na samo dvadesetak dana od prvog kruga predsedničkih izbora, situacija je još uvek teško predvidljiva.

Ideja Sarkozijeve Vlade je da francuski građani i građanke treba da daju simbolični doprinos u iznosu od jednog evra pri svakom krugu izbora – i to su najavili sada. Ni mesec dana pred prvi krug predsedničkih izbora. Opet, sve u cilju predizborne kampanje kako to i obično biva. Uvođenje ove neobične mere opravdano je, naravno, potrebama da građani plate krizu, istu onu krizu koju građani nisu izazvali a koju već kontinuirano plaćaju na različite načine. Tako je francuska desnica zaključila da ne možete vršiti ni najosnovnije političko pravo savremenih demokratija ukoliko nemate bar evro u džepu.

Možda će se ova mera dokazati kao još jedan faktor u previđenoj visokoj apstinenciji  glasača. Naime, po jednom od istraživanja predviđa se da će čak 32% glasača ostati kod kuće – šta bi, u slučaju da se obistini, bio istorijski rekord koji bi premašio za 5% apstinenciju birača iz 2002. godine kada je, upravo zahvaljujući tom fenomenu, došlo do situacije da se Lepen našao u drugom krugu predsedničkih izbora uz Žaka Širaka i francuska levica je morala da glasa za kandidata desnice.

A kako stoje stvari po pitanju predviđanja rezultata izbora? Istraživanje koje je baš prvog aprila objavljeno govori da je, zasad, najveće iznenađenje predstojećih izbora visok skor predsedničkog kandidata Fronta levice, Žan Lik Melonšona. Po ovom istraživanju, za Melonšona će glasati 15% birača. I prvi put, otkako je počela predizborna kampanja, kandidat Fronta levice se našao treći na listi. To jest, prestigao je kandidatkinju Nacionalnog fronta, Marin Lepen koja se našla na 13,5%. Rastuća popularnost kandidata „levlje“ levice od Socijalističke partije objašnjava se najčešće ekonomskom situacijom u Francuskoj, ali i nedovoljno jasno profilisanim levičarskim pozicijama Fransoa Olanda, kandidata Socijalističke partije. Harizma Melonšona je svakako doprinela da se na njegovom mitingu podrške krajem marta u Parizu sakupi preko 10 000 ljudi i time dodatno ojača „momentum“. U vremenima kada nezaposlenost raste, u Francuskoj se sve veći broj birača okreće strankama koje se odlučnije suprotstavljaju neoliberalnim svetskim ekonomskim politikama.

S druge strane, na sinoćnoj žurci, jedan mladi Francuz je izneo stav koji zahteva reviziju svih dosadašnjih analiza Melonšonovog uspeha ali i preraspodele njegovih glasova u drugom krugu – naime, u prvom krugu će glasati za Melonšona, a zatim u drugom krugu za Sarkozija. Nekakva logika, i dalje prilično neodrživa sa ideološkog stanovišta, jeste  da želi da u prvom krugu stavi do znanja Sarkoziju da je nezadovoljan njegovim rezultatima tokom prvog mandata (mada nam je ostalo nejasno zašto smatra da je za tu „izjavu“ najbolje glasati za Melonšona) ali da smatra da Oland nema „predsedničke kvalitete“ i da je Sarkozi ipak najbolje rešenje za Francusku danas. Sem inače dosadašnje dosledne sklonosti Francuza da svakog predsednika uvek biraju na dva mandata, postavlja se pitanje koliko je slab medijski imidž i dalje veliki nedostatak kandidata Socijalističke partije.

U trenutnoj konstelaciji, ipak i u prvom krugu, Oland vodi sa 1% razlike dok bi u drugom krugu, da se danas održe, Oland pobedio Sarkozija sa 54% glasova. Popravljanju popularnosti Nikole Sarkozija svakako je i doprineo tragičan događaj ubistava u Tuluzu i okolini. Mohamed Merah je na mesec dana od predsedničkih izbora svojim terorističkim, mada suštinski rasističkim, ubistvima učinio uslugu Sarkoziju i desnoj opciji. Serija atentata je bila odličan povod desnici da se ponovo otvori pitanje bezbednosti i imigracije i još otvorenijeg antiislamizma.

Jedini kandidat koji je dodatno vredan spomena jeste kandidat centra, Fransoa Bajru, koji zasada ima 12% glasova. Iako je vrlo stabilan po broju glasova, Bajru se smatra gubitnikom s obzirom da je 2007. godine osvojio 17% glasova ali nažalost taj trenutak nije uspeo da iskoristi za jačanje i izgradnju svoje političke partije i dalji rast popularnosti. Bajru i dalje odgovara određenom broju glasača koji žele da Francuska krene višepartijskim sistemom i da se konačno oslabi bipartizam.

Ostali kandidati imaju zasada zanemarljiv broj glasova. Istovremeno treba reći da je jedno od najvećih razočaranja debakl kandidatkinje Zelenih,  Eve Žoli, koja trenutno ima svega 2% glasova. Evi Žoli se najviše zamera loše vođena kampanja, nekoliko ozbiljnih propusta (nejasna pozicija saveza sa Socijalističkom partijom, unutrašnja neslaganja u njenom kampu, itd) mada ostaje i pitanje koliko na njen loš rejting ima uticaja činjenica da je u pitanju kandidatkinja i naturalizovana Francuskinja norveškog porekla.

Ulaskom u poslednje tri nedelje kampanje, svaki dan može biti značajan za presuđujuće glasove. Ukoliko se obistini visoka apstinencija birača, onda sva rađena istraživanja mogu pasti u vodu i rezultati mogu poprimiti potpuno drugačiji oblik. Sa osvojenom većinom u Senatu, Francuskoj se 2012. godine pruža istorijska prilika da levica konačno osvoji sve strukture vlasti i započne jednu novu političku eru. Dotada, „stay tuned“.