Rešenja zasnovana na prirodi za smanjenje rizika od šumskih požara

Šumovitost i pošumljavanje

Šumovitost Srbije se menjala vekovnim delovanjem čoveka, od minimalno zabeleženih 14,0% do 35,7% pred drugi svetski rat, dok se prema rezultatima poslednje nacionalne inventure šuma navodi šumovitost od 39,01%.

O organizovanom pošumljavanju razmišljalo se, prema dostupnim podacima, tek u prvoj polovini XIX veka, posle Prvog i Drugog srpskog ustanka, a pretpostavlja se da je najveći deo površina pošumljen setvom semena (žira). Najznačajnije površine pošumljene su posle drugog svetskog rata. Glavni kriterijumi bili su obim pošumljavanja, tj. veličine pošumljenih površina i što veća, u kratkom roku postignuta drvna masa. Izbor vrsta se svodio na svega nekoliko domaćih vrsta i egzota: crni bor na južnim ekspozicijama, znatno ređe beli bor na većim nadmorskim visinama, smrča na severnim ekspozicijama, duglazija i vajmutov bor na staništima bukovih šuma, bagrem na manjim nadmorskim visinama, dok su na aluvijumima osnivane plantaže eurameričkih topola. Očetinjavanje lišćarskih šuma bilo je široko primenjivano, a najviše su podizane borove i smrčeve kulture. Zbog propusta prilikom podizanja veštačkih sastojina četinarskih vrsta drveća, ove sastojine su danas uglavnom uzgojno zapuštene, lošeg kvaliteta i zdravstvenog stanja, nenegovane, redukovanih kruna i velikog stepena vitkosti, sklone snego i vetroizvalama i lomovima, podložne entomološkim i fitopatološkim oštećenjima, ugrožene od požara.

Rizik od požara

Klimatske promene i promene u načinu korišćenja zemljišta menjaju uslove u kojima nastaju i šire se šumski požari. Visoke temperature, dugi sušni periodi, neravnomerna raspodela padavina u toku godine i nagomilavanje gorive materije, povećavaju broj dana sa visokim rizikom od požara. Mnoge zemlje, kao i naša, se suočavaju sa napuštanjem zemljišta i prestankom poljoprivrednih aktivnosti u manjim selima. Dok, znatne očetinjene površine pod monokulturom, predstavljaju, dodatni rizik za izbijanje požara velikih razmera.

Rešenja zasnovana na prirodi

Istraživanja programa za životnu sredinu Ujedinjenih Nacija, pokazala su da rešenja zasnovana na prirodi (NbS – Nature based Solutions), koja su definisana kao akcije za zaštitu, očuvanje, obnavljanje i održivo upravljanje različitim tipovima ekosistema koje efikasno i adaptivno rešavaju društvene izazove, istovremeno obezbeđujući korist za ljude i za biodiverzitet, mogu značajno smanjiti negativne efekte prirodnih opasnosti pa tako i šumskih požara. Njihovom primenom na nivou predela, ova rešenja ostvaruju svoj najveći potencijal i doprinose prelasku sa pretežno reaktivnog pristupa upravljanju šumskim požarima ka dugoročnoj prevenciji, otpornosti i obnovi ekosistema.

Sastav i struktura šumske vegetacije, kao i samih predela igraju ključnu ulogu u načinu širenja požara. Raznovrsne, mešovite šume su generalno otpornije od monokultura, naročito onih kojima dominiraju lako zapaljive četinarske vrste. Stoga se sve više preporučuje prirodi blisko  i adaptivno gazdovanja šumama, kao jedno od rešenja zasnovanih na prirodi, gde se potencira povećanje diverziteta vrsta drveća, raznodobnost, i sadnja autohtonih, klimatski-adaptiranih lišćarskih vrsta. Takav način upravljanja, uz druge preventivne mere, može doprineti smanjenju rizika od požara, a istovremeno poboljšati otpornost na druge klimatske poremećaje.

Pored toga, u novije vreme uviđa se značaj predeonog mozaika u smanjenu rizika od širenja požara velikih razmera na Balkanu. Heterogeni predeoni mozaik čine različiti tipovi pokrivača tla: šuma, livada/pašnjaka, poljoprivrednog zemljišta, živica i žbunastih formacija, koji se međusobno prepliću i smenjuju. Za razliku od velikih, kontinuiranih prostranstava guste vegetacije, ovi heterogeni predeli prekidaju horizontalni i vertikalni kontinuitet gorivog materijala, što otežava brzo širenje i intenziviranje požara. U ovom kontekstu, obnavljanje i održavanje predeonih mozaika postaje ključna strategija za integrisano upravljanje požarima, a jedan od instrumenata može biti i agrošumarstvo. Takođe, formiranje zaštitnih zona oko naselja i infrastrukturnih objekata mogu pružiti dodatnu zaštitu, dok obrazovanje zelenih koridora sa vegetacijom manje sklonom paljenju, može doprineti presecanju područja visokog rizika od požara.

Posebna pažnja se mora obratiti na odabir drvenastih vrsta za sadnju u primeni navedenih rešenja zasnovanih na prirodi, a naročito za formiranje predeonih elemenata stabilnih i funkcionalno odgovarajućih biljnih zajednica koje mogu doprineti smanjenju zapaljivosti i širenja požara u predeonom mozaiku. Ne postoji „formula“, odnosno kombinacija vrsta koje će biti univerzalno primenljiva i adekvatne za sve prostore; odabir vrsta se mora zasnivati na višestepenom postupku koji povezuje prirodnu potencijalnu vegetaciju, klimatsku otpornost, požarna svojstva vrsta i ekološke uslove konkretnog lokaliteta. Načela koja se moraju ispoštovati prilikom izbora vrsta:

• Vrste moraju biti autohtone za prostor na kome se sade, odnosno mora se poznavati prirodna potencijalna vegetacija prostora,
• Vrste moraju biti adaptirane na izmenjene klimatske uslove, odnosno vrste sa dokazanom sposobnošću podnošenja vodnog i toplotnog stresa. Prednost treba dati vrstama za koje postoje eksperimentalni i terenski podaci o preživljavanju, rastu, održavanju vitalnosti i sposobnosti oporavka tokom suše i toplotnih talasa.
• Vrste moraju imati: nižu stopu zapaljivosti, sposobnost zadržavanja vode u živom biljnom materijalu, veću otpornost na termičko oštećenje i/ili sposobnost regeneracije nakon požara (treba razlikovati otpornost na paljenje od rezilijentnosti nakon požara, jer vrsta može biti relativno lako zapaljiva, ali istovremeno sposobna za uspešnu regeneraciju).
• Vrste moraju biti odgovarajuće prema uslovima sredine konkretnog lokaliteta — nadmorskoj visini, ekspoziciji, nagibu, karakteristikama geološke podloge i zemljišta, režimu vlage i mikroklimatskim uslovima.

Na osnovu ekološke kompatibilnosti i funkcionalne komplementarnosti vrsta, formira se mešovita kombinacija vrsta za sadnju, a ne monokultura koju čini jedna „otporna“ vrsta. Konačna otpornost predeonog elementa ne zavisi samo od izbora vrsta, već i od njegove strukture. Potrebno je obratiti pažnju na spratovnost i smanjiti horizontalni i vertikalni kontinuitet gorivog materijala, kako bi se sprečilo stvaranje „merdevina“ koje omogućavaju prenos požara iz prizemnog sprata u krošnje.

Poštovanjem gore navedenih principa, dobija se predeoni element, koji se može integrisati u predeoni mozaik i činiti značajnu kariku u sprečavanju požara velikih razmera.

Posebna zahvalnost na pomoći u pisanju i inspiraciji Dr Slobodanu Milanoviću, redovnom profesoru na Katedri za zaštitu šuma, Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. 

Dragana Čavlović
Naučna saradnica, Odsek za pejzažnu arhitekturu i hortikulturu, Univerzitet u Beogradu Šumarski fakultet

Ovaj blog post je nastao u okviru projekta „Ne pali vatru“ koji se realizuje u okviru projekta „EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji“ koji Beogradska otvorena škola sprovodi u partnerstvu s organizacijama civilnog društva: Novosadska novinarska škola, ENECA, Užički centar za prava deteta, Nova planska praksa, Sigurne staze, Mladi poljoprivrednici Srbije i međunarodnim partnerom, fondacijom Fridrih Ebert (Friedrich Ebert Stiftung). Projekat je podržan od strane Delegacije Evropske unije u Srbiji i realizuje se u periodu od 2023. do 2026. godine.