Postrojenje za tretman opasnog otpada u komšiluku?

Šta biste rekli kada biste čuli da se u vašem komšiluku gradi postrojenje za preradu opasnog otpada? Moram priznati da i ja, pre nego što sam videla kako to sve funkcioniše u Finskoj, ne bih bila baš najsrećnija. Skoro sam sigurna da bih bila protiv, pre svega iz bojazni kako bi to uticalo na MOJU životnu sredinu. Krajnje sebično, ljudski.

Sličan stav su imali i građani Finske početkom osamdesetih kada se kod njih planirala izgradnja. Dva grada su odbila da na njihovoj teritoriji bude izgrađeno ovakvo postrojenje, prvenstveno zbog toga što se nije pravilno komuniciralo o svim aspektima poslovanja jedne takve fabrike. Ljudi su imali strah od zagađenja, ali i ono što je mnogo snažnije, strah od nepoznatog. Konačno, posle velike političke debate, 1981. počinje izgradnje EKOKEM postrojenja u Riihimakiju (oko 100km udaljen od Helsinkija).

Bilo je demonstracija, protivljenja, bojazni, ali je gradska skupština, na čelu sa gradonačelnikom, gledala unapred i imala dovoljno hrabrosti da donese odluku o izgradnji. Rezultati glasanja su bili ubedljivi, 36 za i 7 protiv. Tada su levičari bili na vlasti i njihova želja je bila da ljudima obezbede posao a gradu prosperitet. Zanimljivo je, ipak, da je ova odluka usvojena tek na drugoj sednici, jer je prva prekinuta protestom, kao i to da nije bila stranačka. Bilo je i konzervativaca koji su podržali.

Naravno, politička volja i odluka grada su osigurali da nema administrativnih prepreka, ali kompanija EKOKEM je morala da se pobrine da se smanji tenzija i da se građanima objasne svi aspekti rada budućeg postrojenja za tretman opasnog otpada.

Ključne poruke koje su oni slali ljudima su da je sve bezbedno po ljude i okolinu, i da će se redovno proveravati stanje. Uzeti su uzorci zemljišta, biljaka, životinja, pa čak i ljudi (krv, kosa…), kako bi imali parametre za stalno poređenje vrednosti toksičnih materija u krugu od 2km od fabrike. Ovi podaci su svima dostupni.  Značajan je bio i ekonomski aspekt, da će tu ipak biti zaposljen veliki broj radnika. Kompanija je u svrhu kampanje kojom će graditi svest o potrebi postojanja takvog postrojenja i njegove bezbednosti po okolinu iskoristila i jedan incident. Naime, do tada su kompanije unajmljivale kriminalca visokog ranga da se pobrine za otpad koji su imale i nisu mnogo brinule o tome gde on završava. Baš u vreme pripreme izgradnje fabrike, otkriveno je da je on sve te buriće, lepo, bacao u more. Ovo je bio odličan povod za EKOKEM da objasni koliko je njihovo postrojenje bolje od trenutne situacije i koliko je opasno odlaganje otpada po metodi “burići u more”, kao i da u isto vreme ponudi alternativno rešenje problema. Kasnije su čak i izdali priručnik za rukovanje opasnim otpadom i kao motiv za naslovnu stranu iskoristili baš ovu priču.

Jedan od uslova gradskih vlasti za davanje dozvole za izgradnju je bio i uspostavljanje kontinuirane komunikacije između kompanije i grada kroz formiranje tela (savet za saradnju ili tako nekako) koje će činiti građani (uglavnom su to bili aktivisti protiv izgradnje i prve komšije kompanije), predstavnici lokalne samouprave i uprave kompanije koji će redovno debatovati o svemu što se tiče rada kompanije. I dan danas, 30 godina kasnije, to telo se redovno sreće i diskutuje.  Kompanija organizuje dva puta godišnje sastanke sa svojim prvim komšijama, gde prezentuje izveštaje, novosti i planove. Komšija ima oko 100 u krugu od 2 km, a na sastanke sada dolazi oko 20-25 ljudi. U početku je bilo mnogo više.

Kompanija je otvorena, aktivna i ima proaktivnu komunikacionu politiku. Menadžer komunikacija EKOKEM-a, gospodin Teuvo Heinonen nam je predstavio principe kojih se drže: otpad i životna sredina su za medije važne teme, kakva god da je vest – kompanije preuzima inicijativu, drže se istine u potpunosti i za sve aktivnosti se izrađuje komunikacioni plan. Primera radi, ako se dogodi saobraćajna nesreća sa njihovim kamionom, oni će u roku od sat vremena izdati saopštenje šta je prevozio, da li je došlo do curenja i kako će se dalje postupati.  Sat vremena je rok za svaki incident. Takođe, imaju plan komunikacije u krizi sa precizno određenim nadležnostima. A ukoliko je neko od članova kriznog tima na godišnjem odmoru, postoji precizno definisano ko onda preuzima poslove i sl.  Ovakav pristup je doveo do toga da, kada se desi neki manji incident, npr. prevrtanje kamiona, naslovi u novinama budu potpuno neutralni – nezgoda se dogodila, ali nema štete ni opasnosti.  Zanimljivo je još da je princip svake komunikacije i “zaposleni prvi”. Kakva god da je vest, prvo je prosleđuju svojim zaposlenima, pa tek onda medijima. Mediji će biti dobro zbrinuti, ali tek posle zaposlenih. Ovakvim pristupom, apsolutno su zaslužili poverenje svojih komšija i poslovnih saradnika. 80 odsto prihoda dolazi od starih klijenata, što dokazuje odličnu reputaciju.

Napomenula bih ovde samo da je vlasnička struktura specifična, okvirno po trećinu poseduju država, lokalne samouprave i finske kompanije, kao i da nisu prisutni na finskoj berzi.

Za potrebe našeg obilaska kompanije i shvatanja cele slike, posebno dešavanja na početku, domaćini su nam organizovali panel diskusiju sa komšijom (farmer, ljuti protivnih izgradnje postrojenja pre 30 godina), tadašnjim urednikom lokalnog lista i tadašnjim tehničkim menadžerom u lokalnoj samoupravi. Ovo je stvarno bio pun pogodak, jer smo mogli is prve ruke da čujemo kako je bilo tada i kakvo je njihovo mišljenje o svemu sada. Zanimljivo je bilo čuti da je nedavno menažment kompanije dobio čestitku od gospođe koja je predvodila proteste protiv kompanije u kojoj ona izražava zadovoljstvo što nije bila u pravu tada i što za sve ove godine nije uspela da pronađe primedbu na njihov rad. Komšija fabrike nam je ispričao da je u početku bio jako protiv iz razloga što je imao utisak da je to namešteno i zbrzano, da je to već negde odlučeno i da oni nemaju uticaj.  Bio je najviše protiv lokacije izgradnje, jer je smatrao da nema dobru infrastrukturu, pristup za vatrogasne brigade, kao i da nisu sagledani svi prirodni uslovi jer je izabrana tokom zime… Vremenom je utvrđeno da je to ipak bio odličan izbor, jer je blizu ostale industrije, a i bilo koja druga lokacija (makar i 500m dalje) bi dosta otežala stvari zbog sakupljanja vode i poplava. Danas je on potpuno zadovoljan radom kompanije i informacijama koje od njih dobija. Nema razloga za protivljenje, svi standardi se poštuju, a otvoreno je dosta radnih mesta. Urednik lokalnog lista je pričao o broju objavljenih članaka na temu izgradnje postrojenja. Praktično su novine bile preplavljene tom temom, što od tekstova novinara, što reakcijama i pismima čitalaca. To je bila tema koje je podelila celu zajednicu, pa i redakciju. Polovina je bila za, polovina protiv. Čak je i njegova žena bila protiv, a on za. Trudili su se da budu objektivni, da obave intervjue sa svima koji su uključeni kako bi imali neutralne činjenice. Imali su, kao list, edukativnu ulogu u celom procesu. Danas se kompanija ne spominje u njihovom listu ništa češće od bilo koje druge kompanije.

Što se tiče društveno odgovornog poslovanja, imaju jedan celovit pristup. Meni je bilo stvarno fascinantno da čujem da, pre nego što urade godišnji izveštaj o poslovanju, prvo pošalju 600 upitnika ljudima sa pitanjem šta njih interesuje o poslovanju kompanije. Izveštaj onda sastavljaju na osnovu rezultata ankete. Nisam pre čula da neko to tako radi, uglavnom kompanije u izveštaj stavljaju ono što je njima važno, pa kome se ne čita – ne mora. Veliki deo njihov poslovanja predstavlja proizvodnja energije i tople vode kojom se greje grad, što prodaju lokalnoj samoupravi po povlašćenim cenama. Razlika iz sredstava lokalne samouprave do tržišne cene ide u fond za uređenje grada. Puno rade sa osnovcima na edukaciji po pitanju zaštite životne sredine kroz organizaciju interesantnih predavanja i takmičenja, zaposleni volontiraju u programu pomoći starijima, sponzorišu različite kulturne i sportske događaje, daju stipendije za istraživački rad u oblasti upravljanja otpadom…

Od samog početka je kompanija bila vrlo otvorena i vrlo iskrena sa svojim okruženjem. Ovakav pristup je uvek terao donosioce odluka da stvari dobro promisle i da budu sigurni u svoje namere. Jedino tako su mogli da dođu do pozicije kada više nema protivnika njihovom postojanju i radu. Bilo je potrebno neko vreme da se ljudi uvere u rezultate, ali i otvorena komunikacija koja je razbila sve predrasude.

Na kraju, pokušaću da prevedem misiju EKOKEM-a: “Mi čuvamo prirodne resurse kroz poboljšavanje efikasnosti naših klijenata u upotrebi materijala i energije, radimo na bezbedan i za životnu sredinu ispravan način. ” Ne znam za vas, ali meni posle svega ne bi uopšte smetali kao komšije.