Tadić – Nikolić: korak napred u tradiciji predsedničkih debata*

Četiri dana pred drugi krug predsedničkih izbora u Srbiji imali smo priliku da gledamo debatu između dva kandidata koji su se već tri puta našli licem u lice, Borisa Tadića i Tomislava Nikolića. Sada možemo slobodno i da kažemo tu reč: debata. Ako je neko sumnjao da posle TV duela iz 2008. godine neće biti pravog dijaloga između kandidata, sinoć je mogao da se uveri da pravilo “nije dozvoljeno prekidanje i upadanje u reč”, ne znači i “nije dozvoljen dijalog”. Izgleda da su i sami kandidati uvideli da takav način diskusije nije ispunio ciljeve prave debate pre četiri godine, pa su ovoga puta i poveli međusobni razgovor, tj. “dijalektičku borbu” na predviđene teme.

Pre nego što pređemo na analizu konkretnih primera argumentacije u debati “Reč na reč”, koje su naši političari izložili kako bi svaki od njih dokazao zašto je baš on, a ne njegov protivkandidat pravi izbor za građane, želim da ukažem na jednu interesantnu činjenicu koja, pre debate, predstavlja dodatni argument. Naime, u zemljama u kojima debate još uvek nisu ustaljene kao obavezni deo izbornih kampanja kao u SAD, smatra se da one obično idu u korist onome ko ih predlaže, tj. onome ko “izaziva”. Time se, na primer, objašnjava činjenica da je u Francuskoj Sarkozi predlagao tri debate, a dobio jednu, a u Španiji Rubalkaba predlagao dve i takođe dobio jednu. Obojica kandidata, prema anketama pre izbora, gubili su na istima. Što se naše zemlje tiče, imamo jednu interesantnu situaciju. Tadić je 2008. godine predlagao više TV duela, ali to Nikolić tada nije prihvatio uz argument: “pa nećemo valjda iz večeri u veče, da narodu dosadi Boris Tadić i Tomislav Nikolić pa da izađe samo milon i petsto hiljada birača. Tog časa treba da se okupe svi gledaoci, treba da bude gledanost četiri miliona” (Izjava u intervjuu sa Zoranom Stanojevićem na RTS 1, 23. januara 2008.). U ovoj izbornoj kampanji 2012., Nikolić je zahtevao debatu, a Aleksandar Vučić je rekao da bi to moglo da bude čak i “svaki dan” . Treba dodati da se izazivanje na debatu smatra argumentom, kao i njeno izbegavanje. To je prilika da se dokaže kako drugi kandidat nema hrabrosti da se suoči više puta. Zbog toga bi, smatram, institucionalizacija, tj. uspostvaljanje pravila o održavanju debate na svakim izborima sprečila da se izazivanje na TV duel pretvori u argument bilo kog kandidata.

Što se samog formata debate tiče, pravila su bila slična onima iz 2008. Činjenica da u sučeljavanju 2008. nisu bila dopuštena prekidanja, kao i opredeljenje oba kandidata za samo jednu strategiju: izlaganje svog izbornog programa i obraćanje isključivo gledaocima od strane Tadića i, istovremeno, kritika protivnika od strane Nikolića, sprečili su direktnu interakciju, pa u debati 2008. na argumente jednog govornika nismo dobili odgovarajuće kontraargumente drugoga. U datoj debati radilo se pre o dva monologa ili, kako to neki lingvistički stručnjaci nazivaju, o “dijalogu gluvih”. A šta je to u ovoj debati 2012. bilo isto ili slično, a šta drugačije?

Krenimo od trećeg učesnika u debati – moderatora. Za razliku od prethodnog TV duela, Zoran Stanojević nije samo najavljivao teme, formulisao ih je kao pitanja. Možda se radi o neznatnoj promeni, ali svakako utiče na percepciju o njegovoj ulozi u debati i daje određenu dinamičnost promeni tema. Evo i zašto. Nije isto kada on samo kaže: “Tema evropske integracije” i kada to ovako formuliše, vezano za istu: “Gde su Vam dokazi da ćete Srbiju uvesti tamo (u EU) brže nego vaš protivkandidat?” Uz to, imali smo prilike da čujemo i dve opomene upućene kandidatima: prvo, da se drže kodeksa javne komunikacije i, drugo, da se drže zadate teme. Upravo to i jeste njegov zadatak.

Po svemu sudeći, oba kandidata su, takođe, bila svesna koji je bio njihov zadatak u ovoj emisiji, pa su i jedan i drugi naglasili njenu važnost. Tadic već na početku ističe da se radi o važnom danu u kome će građani da odluče za koga će glasati 20. maja, dok Nikolić kasnije u debati ukazuje: “mi smo ovde da ukrstimo argumente.”

Već u početnim izlaganjima moglo se primetiti koje će biti osnovne ideje koje će kandidati braniti tokom emisije, a pokazalo se da su jezička sredstva, kao i stav oba govornika prema sagovorniku i način komunikacije među njima zadržali istovetnu formu do samog kraja. Uvodna rečenica u mnogim intevencijama: “Što se tiče…”, ukazivala je da ćemo na izloženi argument dobiti i kontraargument. Tako je i bilo, barem u većini slučajeva.

Osvrnimo se, za početak, na odlike argumentacije Tomislava Nikolića. Kada govorimo o leksici, tj. rečima koje ovaj kandidat koristi, one reči koje imaju za cilj da u gledaocima proizvedu određeni efekat, a u ovom slučaju negativni, vezan za Tadićevu vlast, bile su: ogorčenje, raspad, nesolidne (ruke), nekontrolisana (vlada), itd. Kako u uvodnom, tako i u završnom izlaganju Nikolić moli građane da kazne DS i da kazne Borisa Tadica, a ne sebe. Reči imaju moć. Izbor reči kazna izaziva emocije i izaziva reakcije, stoga njen izbor nikako nije slučajan. Možemo uočiti i neke reči, tj. argumente koje se takođe pojavljuju kao glavni u debati iz 2008. godine, a to su: mito, korupcija, kriminal.

Svoju argumentaciju Nikolić zasniva i na jednom argumentu koji će ponoviti više puta u toku cele debate: prošlost u kojoj je Tadić, naspram budućnosti koju nudi SNS: „Tadić živi u prošlosti“; „Ovaj čovek koji dolazi iz prošlosti, pa bi mogao tamo da se vrati. Mi govorimo o budućnosti“; „Da se vrati iz prošlosti i virtuelnte stvarnosti.“

Sledeći argument na kome u više navrata insistira Nikolić jeste, po njemu, izbegavanje teme ekonomije. Tako on tvrdi: „Izbegava se tema ekonomije“; „Žao mi je što ovo nije glavna tema i što DS nije dao da bude tema kampanje“; „Žao mi je što ne možemo da razgovaramo otvoreno.“ Međutim, kada se povela diskusija o ekonomiji, ovaj političar ponudio je kao dokaz za svoj argument brojke o nezaposlenosti, ali je takođe naglasio da nam se zemlje iz regiona „izruguju“ i, drugom prilikom, da u regionu „imamo neke sa kojima nećemo da sarađujemo“. Ono što fali ovom argumentu je konkretizacija, tj. ilustrativni primer ili naziv zemlje, bez koga ovakva tvrdnja ostaje kvaziargument, jer ono što želi da se ponudi kao očigledno, nije očigledno.

Kada se razgovaralo o spoljnoj politici, Nikolić je, što je zanimljivo, iskoristio isti argument kao i 2008., kao način pobijanja argumenta svog sagovornika, koji je prethodno pomenuo svoja brojna diplomatksa putovanja: „Tadić se hvali svojim putovanjima i posetama. To spada u domen predsednika. Čemu to koristi?“ (2012) „Nisu oni Vas primali, gospodine Tadiću, zato što ste Vi samo dobar glumac. Oni su Vas primali kao predsednika Srbije. Primaće svakog predsednika Srbije. Šta se hvalite onim što mora čovek da radi? Hvalite se da ste putovali po svetu. Pa valjda predsednik Srbije putuje po svetu“ (2008).

Takođe, argument zasnovan na metafori Srbije kao „kuće sa dvoja vrata“ pojavljuje se i u debati 2008.godine. „EU je prioritet, ali treba da ima izlaz na istok, zapad, sever i jug“, ističe Nikolić u ovogodišnjem TV duelu. Zatim ponavlja, kao i 2008. Da Srbija „luta“: „Mi lutamo u spoljnoj politici, ali to će nama da se osveti“ (2012); „Srbija je zemlja koja je dugo lutala u svojim međunarodnim odnosima. Nikada iskreno na zapadu, nikada iskreno na istoku“ (2008).

Pronalazimo još jedan argument, karakterističan i za debatu 2008, a vezan je za EU. Nikolić ističe: „Nemam neprijatelje u svetu“, „Evropa po prvi put ne kaže: ’Treba da pobedi Boris Tadić, pošto Tomislav Nikolić nije onaj sa kojim će EU da razgovara’“ (2012). „Evropska Unija, koja Vas je zdušno podržavala, koliko večeras, rekla je da put Srbije u EU uopšte ne zavisi od izbora za predsednika, da EU ostaje i dalje sa svim svojim ponudama prema Srbiji, bez obzira na to ko će pobediti“ (2008).

S druge strane, Tadić, u odnosu na 2008. godinu, iznenađuje svojim uvodnim izlaganjem, jer već u prvoj intervenciji, u kojoj se kandidati obraćaju građanima, on počinje da razgovara sa svojim protivkandidatom: „Vi, gospodine Nikoliću…“ Nešto zaista drugačije od debate 2008., u kojoj mu se, da se podsetimo, samo dva puta obratio na taj način, ne gledajući ga nikako, a pet puta govoreći o njemu u trećem licu jednine, kao da nije bio prisutan. Primećujemo i jedan dinamičniji nastup od prethodne debate, malo oštriju retoriku, posledicu upravo činjenice da se u ovoj debati vodi diskusija. Već svojim prvim rečima Tadić prebacuje Nikoliću da „uružuje sliku Srbije u svetu, da kvari jednu sliku o zemlji koja je tek popravljena.“

Za razliku od opozicionog kandidata, a to je situacija tipična za gotovo sve debate, kandidat koji je na vlasti pokušava da opravda svoje postupke i da krajnje pozitivno predstavi svoje učinke. Tako Tadić ističe: „Mnogo toga jesmo uradili“ (2012), isto kao i „mnogo toga jeste učinjeno u prethodnim godinama“ (2008). Ono što čini ovaj argument solidnim jesu nabrajanja vrlo konkretnih primera u nastavku, ono što ovakva afirmacija nesumnjivo zahteva. Nabrajanja su, ujedno, jedan on jezičkih mehanizama argumentacije koji je najviše zastupljen u diskursu ovog političara. Tadic, sa istim ciljem, koristi reči sa pozitivnom konotacijom: izuzetan rezultat, sigurnost, bezbednost, reforme, stipendije, napred, itd., a posebnu snagu svojim argumentima daje glagolima kao što su siguran sam, uveren sam, ubeđen sam, itd. Ne možemo izostaviti ni reč investicije, veoma zastupljenu i u debati 2008., a potkrepljenu primerima, tj. ciframa, imenima investitora, kao i obećanjem „rešićemo taj problem“.

Što se teme spoljne politike tiče, prema Tadićevim tvrdnjama, Srbija je 2008. bila „nacija koja je ugledna i poštovana u svetu“, pa tako još jednom potvrđuje i u debati 2012.: „Srbija je danas poštovana.“ Na tom polju postignut je „veliki uspeh, međunarodni ugled“. I ovaj argument potkrepljen je konkretnim primerima, od kojih je jedan, na primer, nabrajanje zemalja sa kojima se vrši saradnja, kao što su Kina, Rusija, Španija, itd.

Tadić takođe ističe: „Za razliku od Nikolića, ja sam izložio plan u četiri tačke“ i „Vi nemate plan za Kosovo“. Iako se ove tvrdnje ne odnose na izlaganje Nikolića u debati, moramo istaći da u toku cele Nikolićeve argumentacije u debati, pronalazimo u većoj meri kritike dosadašnjeg učinka njegovog protivkandidata i dosadašnje vlasti, nego neke konkretne mere koje on predlaže u svom izbornom programu. Ovo je još jedna od konstantnih pojava u slučaju nastupa kandidata opozicije u televizijskim predizbornim debatama.

A kada govorimo o onome što je konstanto prisutno u debatama, dolazimo i do neučtivih optužbi, koje, da naglasim, nisu slučaj samo u našim debatama. Nakon poslednje francuske i španske debate govorilo se o previše agresivnom ponašanju nekih kandidata. Naime, radi se o argumentima putem kojih se sagovornik optužuje za neistine i kontradiktornosti, a, kao što smo mogli da zapazimo, i o nekim otpužbama ipak karakterističnim samo za naše političke debate.

Boris Tadić ponovio je više puta u toku duela jedan od centralnih argumenata svoje kampanje, a to je argument „dosledne i predvidive politike DS-a po pitanju EU i Kosova“, naspram „nedosledne, kontradiktorne politike SNS-a“. Isti argument nalazimo i u debati 2008. godine u vidu nedoslednosti u politici SRS-a prema EU, kao i insistiranju na razlikovanju reči i dela: „Dobro je da se sada menja i retorika SRS-a i Tomislava Nikolića na ovim izborima, bilo bi dobro da se promeni i ukupna politika“. U ovom poslednjem duelu imamo sledeći primer koji se odnosi na podršku koju je DSS dao SNS-u u drugom krugu izbora, tj. na kontradiktornosti onoga što je zastupano „pre nekoliko dana“, nasuprot onome što Nikolić zastupa „danas“. Tako Tadić ističe: „Meni nije jasno, gospodine Nikoliću, šta je Vaša spoljna politika“; „Vi imate kontradiktornu politiku. Bilo bi dobro da građani Srbije saznaju koja je“; „Tako se ne vodi jedna politika zemlje“; „Takva politika je opasna“. Strategija koju uočavamo u ovom poslednjem konkretnom primeru, da bi, ukoliko pobedi protivkandidat došlo do opasnih posledica, naziva se strategija „proračunate napetost i predstojeće katastrofe“ i sastoji se u okretanju glasača ka neizvesnoj budućnosti, naspram sigurnosti koju govornik nudi. Stoga je razumljivo što istu koriste oba kandidata. U svim debatama.

Na ovaj prethodni, možemo nadovezati i Tadićev argument „mirovne politike“ naspram „zveckanja oružjem“. Zanimljivo je da iste ove reči pronalazimo i u debati 2008.: „Nikada nisam vodio politiku koja je podrazumevala pretnje, zveckanje oružjem, uvek sam govorio da ću voditi politiku koja samodoprinosi ugledu zemlje“. Zanimljivo je i to da je Tadić zamenio sintagmu „devedesete godine“, koja se mnogo puta pojavila u duelu 2008., a u ovom samo jednom, sintagmama „u vreme Vaše vladavine“, „pre dvadeset godina“. Nikolić mu je to zamerio: „Priča o dvadeset godina, pošto je to jedini način da skrene temu“, dok on sam navodi sintagmu „u proteklih 8 godina“.

Ono što je, u velikoj meri, obeležilo i ovu našu srpsku debatu, jeste način na koji su kandidati jedan drugog optuživali i odgovarali na optužbe o neistinama. Optužba da jedan političar laže je najteži oblik diskreditacije sagovornika. U predsedničkom duelu 2012., nakon optužbe o krađi izbora od strane Nikolića, Tadić već u svom prvom izlaganju koristi sintagmu apsolutna neistina. Ovo bi nas, možda iznenadilo, ako bismo uporedili sa debatom iz 2008., u kojoj ovaj kandidat nijednom nije izgovorio ni reč „laž“, niti ijedan eufemizam za istu, samo je upozorio dva puta: „Naravno da bi dobro bilo u političkoj debati govoriti istinu“; „Bilo bi stvarno dobro da govorimo istinu i bilo bi dobro da, opet, niti vređamo jedan drugoga niti da implicitne pretnje upućujemo jedan drugom.“ Međutim, u ovoj debati, a opet kao posledica vođenja dijaloga između kandidata i pokušaja pobijanja argumenata protivnika, u Tadićevom diskursu nalazimo sledeće izjave: „Gospodine Nikoliću, takav uvredljivi ton nije primeren. Reč laž zvuči ružno i jako nepristojno. Bilo bi dobro da sačuvamo manire“; „Teške reči i optužbe koje nisu primerene ovakvoj debati“; „To nije istina“; „Teške reči koje su mi upućene nemaju pravu valjanost”. Tadić će se, takođe, požaliti: „Što se tiče optužbe da sam ja doprineo nezavisnosti Kosova, to je jedna od najskaradnijih optužbi koju sam do sada čuo.“

Sa druge strane, Nikolić više puta u toku debate, kako one pre četiri godine tako i ovogodišnje, koristi reč laž, lažni, lagati, nestina. Kako bi osnažio svoju argumentaciju, on koristi jezički i stilski mehanizam ponavljanja, pa tako četiri puta zaredom ponavlja „kao što ste lažno obećali“, da bi istu rečenicu zaključio sa „tako i sada iznosite neistine, gospodine Tadiću, ali to Vam je manir.“ Kasnije u debati on iznova tvrdi, sada pokušavajući, doduše pomalo ironično, da poštuje pravila: „Vi govorite neistinu, da iskoristim izraz koji je prihvatljiv za voditelja“, da bi se u svom završnom obraćanju građanima vratio na manje učtivu opciju: „Vi znate šta je laž, lažna obećanja iz njegovih usta izlaze.“ On u debati postavlja sledeće retoričko pitanje: „O čemu Vi danas pričate i šta da Vam verujem kad ste lagali svaki put na izborima?“ Ovde je potrebno istaći da su u 2008. godini upravo pitanja, kako direktna, tako i retorička, bila osnovni mehanizam argumentacije ovog kandidata. Pitanja su vrlo efektno jezičko sredstvo u debatama. Tadić je u debati 2008. formulisao samo dva pitanja, iz već dobro poznatog razloga, jer nije vodio razgovor sa svojim protivkandidatom, dok ih je u ovom poslednjem sučeljavanju postavio znatno više, ali ona ipak nisu njegov glavni instrument argumentacije.

Pomenute optužbe za kontradiktornosti i laži tipične su za sve debate u svetu, a ono što se 2008. godine pojavilo u Nikolićevoj argumentaciji i ponovilo i u ovoj kampanji, jeste sintagma „bivši predsednik“, koja, zajedno sa argumentima kao što su „kada mi formiramo Vladu“, „mi koji smo, sada se već vidi, najjača politička stranka“, „ja jedini ovde večeras imam argumente“, očigledno spadaju u one koje Nikolić smatra veoma jakim i efektnim argumentima za birače i koji mu pomažu da deluje sigurno i samouvereno. Kao što je to bio slučaj u duelu 2008., sintagma u vokativu „bivši predsedniče“ javila se u okviru druge teme po redu u debati. Ovoga puta, taj argument poprima i druge oblike: „Vi ste, Bogu hvala, čovek koji odlazi sa te funkcije“; „tugovanka bivšeg predsednika“, a Nikolić koristi priliku i da optuži Tadića u više navrata da “loše” obavlja funkciju predsednika i da je “mnogo slabiji nego što je bio Milošević”. Tadić će se samo jednom osvrnuti da ovo prokomentariše, podsećajući, u vezi sa prošlom debatom: „i tada me nazivao bivšim predsednikom Srbije“.

Neizostavno je kod optužbi pomenuti i onu za „prljavu kampanju“, konstantnu da, ali više kod nas nego u drugim zemljama. Nikolić u sučeljavanju 2008. kaže da je to bila “najprljavija kampanja koju možete da zamislite”, a obojica kandidata u istoj debati tvrde: “Nisam Vas pominjao/nisam vas vređao u ovoj kampanji apsolutno”. U TV duelu 2012. kampanja za Nikolića poprima karakteristike strašne, to je prljava, podla kampanja blaćenja i izigravanja; svi protiv rejtinga jednog čoveka.

A u trenucima kada je tenzija rasla, pa i ton izlaganja, nisu izostali ni lični napadi –argumentum ad hominem. Tako Nikolić pominje da je Tadić pravio lutke, na šta ovaj odgovara kontraargumentom da su svi poslovi kojima se bavio jedno „vredno životno iskustvo“. Nastaviće Nikolić sa procenama Tadićeve ličnosti: „To što ne možete da shvatite“; „ne možete da rasuđujete“; „to je hrabrost koju Vi nećete nikada pokazati“, „niste valjda ni Vi toliko otkačili da prihvatite takav uslov.“

Za argumentaciju je takođe bitna taktika „podsećanja“ građana na nešto, koju koriste obojica kandidata, a da pritom to „podsećanje“ ne podrazumeva istinite tvrdnje. Zatim, u debatama se uvek iskoristi prilika da se nešto „iznese na videlo“, pa tako Nikolić govori o „tajnom delu“ nekog ugovora, „sumnjivom predlogu koji je potpisao Boris Tadić“, „zataškanim aferama“ i „ministrima sa lažnim imenima.“

Za kraj, nešto što bi sa tačke gledišta pripreme za debatu bilo nedopustivo jesu greške u imenima ministara koji se daju kao primer u argumentaciji ili nepoznavanje istih, pa tako Nikolić kaže: „Kako se već preziva predstavnik ministara.“ Sličan propust desio se i u debati 2008. kada je rekao: „Mislim da je Reagan govorio „Read my lips.“ Taj citat bi bio dobar argument, jer su citati i te kako preporučljivi u debatama, ali ga nije izgovorio Reagan, bio je to George H. W. Bush. Za svaku debatu u svetu stručnjaci tvrde da u njoj ne možes mnogo da dobijes, ali možes za pet minuta sve da izgubiš. Primeri grešaka koje sam navela nisu takvih razmera, kao npr. kada Sapatero nije znao koliko košta kafa u kafiću u Španiji, ali svakako treba povesti računa o onome što se govori i kakvi će se dokazi i primeri primeniti da se potkrepi jedan argument.

Debata Tadić – Nikolić donela nam je novine. To, kao što smo mogli da zapazimo, nisu velike novine u argumentima, koje smo dobro upoznali i tokom same kampanje, već način na koji su se ovoga puta suočili predsednički kandidati. Nismo znali šta da očekujemo. Čuli smo najave, videli smo prethodne debate, pratili smo kampanju, ali nam je debata bila nepoznanica. Zavisilo je samo od kandidata, istih kandidata koje smo već imali prilike da vidimo, pa, opet, svaka kampanja je poseban slučaj i poseban kontekst. Iako su, kao i uvek, oni imali potpuno suprotne argumente, ovog puta odlučili su da ne ignorišu sagovornika, da odgovore, ako ne u potpunosti, onda u velikoj meri, na pitanja i optužbe. Konačno, uspeli su da prilagode svoj govor žanru debate, koji je različit i od mitinga, i od intrervjua i od predstavljanja kandidata. Obojica kandidata su delovala samouvereno, s tim što je Tadić bio sigurniji u nastupu i pokazao da poseduje bolje govorničke sposobnosti.

Sve u svemu, napravili smo jedan korak, jedan korak ka učvršćivanju tradicije predsedničkih debata u našoj demokratiji. Istina je da one poseduju dosta ograničenja u svojim formatima i, samim tim, u efektima na birčako telo, ali nesumnjivo jesu veoma važne, pa se kao takve iz kampanje u kampanju i održavaju u mnogim demokratskim zemljama.

*Ovaj rad je deo projekta Strategije tekstualnosti profesionalnog diskursa u multimedijalnom okruženju. Analiza i predlozi za njegovo poboljšanje (Estrategias de textualidad del discurso profesional en soportes multimodales. Análisis y propuestas de mejora). Referencija: FFI2011-28933), finansiran od strane Ministarstva Ekonomije i Kompetencije, kao i od strane fondova FEDER.