Treći (ni)je suvišan?

Kada je većina aspiranata na predsedničku nominaciju Republikanske stranke glatko odbila da učestvuje u debati koju je, uoči kokusa u Ajovi, trebalo da moderira američki multimilijarder Donald Tramp, ovaj je uvređen, u maniru tinejdžera kojem drugari iz razreda nisu došli na rođendan, odlučio da napustio Republikansku stranku i pređe u status stranački neopredeljenog (indepedent).

Otišao je i korak dalje, pa je počeo čak da proriče  pobedu na američkim predsedničkim izborima 6. novembra ove godine kandidatu koji ne bi došao ni iz Republikanske, niti iz Demokratske partije; ne isključujući pritom mogućnost da taj kandidat bude – upravo on. Prelaskom u neopredeljene, a neopterećen zlatnim ključem uspešne kampanje – finansijama, Trampu je put do novembarskog bojnog polja skoro pa širom otvoren. Ipak, za eventualni ulazak u kampanju moraće da sačeka da se u maju završi nova sezona njegovog rijeliti šou programa „The Celebrity Apprentice“ , kako ne bi prekršio federalni zakon .

Čini se, možda više nego ikad, da se pitanje o mogućem trećem predsedničkom kandidatu – dakle, mimo kandidata Republikanske i Demokratske partije – provlači kroz nebrojene medijske napise o tekućoj predizbornoj kampanji u SAD. (Preciznosti radi: u toku je sezona predizbora u obe Velike stranke čije finale su stranačke konvencije tokom leta, na kojima će biti zvanično nominovani takmaci za novembarske izbore.) Sa svojom prepoznatljivošću u javnosti (po frizuri J ), uspešnom karijerom, statusom „kralja nekretnina“ i bogatstvom , Tramp je čitavoj priči samo podigao ulog, pošto se spekulacije na tu temu poslednjih meseci gotovo redovno vezuju za jednog od republikanskih aspiranata, teksaškog kongresmena Rona Pola.  Činjenica da je svoju prvu (od tri) predsedničke trke, 1988. trčao kao kandidat Libertarijanske stranke, uz njegovo upadljivo programsko distanciranje od sadašnjih rivala, medijima kao da daje dovoljno municije da ga u svakoj prilici, čak i tokom predsedničkih debata, zasipaju istim pitanjem: da li će, u slučaju da ne osvoji nominaciju, u novembru biti na glasačkom listiću kao „third party candidate“? 

Iako se gotovo svaki njegov odgovor svodi na „nemam nameru, ALI…“, dobri poznavaoci prilika su skloni da potpišu da od toga ipak neće biti ništa. Ključni razlog je – Rendal „Rend“ Pol , Ronov sin, senator iz Kentakija i miljenik pokreta „Čajanka“, čijoj bi, kako stvari sada stoje, svetloj političkoj budućnosti očev manevar mogao ozbiljno da naškodi.

Zakonska, izbornoproceduralna i finansijska osnova za favorizovanje dveju velikih partija, uz etablirani dvopartijski sistem odavno čini svaki naum „nekog trećeg“ da se ozbiljno umeša u borbu kao – uzaludan. Osim prvog i sedamnaestog predsednika SAD, Džordža Vašingtona i Endrju Džonsona, ostala 42 predsednika do mandata su došli kao kandidati jedne od dveju Velikih partija. Ovi izuzeci  samo potvrđuju to „sveto pravilo“: od 1990. samo dva nezavisna kandidata uspela su da osvoje mesta u Senatu, a u istom periodu samo je šestoro njih uspelo da se domogne funkcije guvernera savezne države. Uzgred budi rečeno, suprotno raspostranjemom globalnom utisku, na američkim predsedničkim izborima učestvuje na desetine kandidata.

Spekulacije o Trampovoj kampanji neminovno priziva analogiju sa takođe multimilijarderom Rosom Peroom, najuspešnijem predsedničkom kandidatu iz „treće staze“ (1992. godine bio je na listićima u svih 50 država i kao nezavisni kandidat osvojio 20 miliona glasova, ili oko 19 posto). No, ta analogija završava se na tome da je Tramp podjednako kadar da u kampanju uloži dovoljno novca (Pero je uložio tadašnjih 12,3 miliona dolara sopstvenog novca; to bi danas vredelo oko 20 miliona dolara). Ono što Trampovoj eventualnoj nameri, međutim, daje značajan vetar u jedra jeste raspoloženje javnog mnjenja prema kandidatima van političke kaste i, još više, izrazito prezriv stav javnosti prema samoj kasti u Vašingtonu (rejting članova Kongresa u ovom sazivu je na najnižem nivou u istoriji).

Istraživanje iz oktobra prošle godine, naime, pokazalo je da 61 posto Amerikanaca ima pozitivan stav prema ideji da se u trku za Belu kuću uključi i Treći.  

Takođe, Galupovo istraživanje iz prošle godine ukazalo je na to više od polovine Amerikanaca nije zadovoljno kako izabrani predstavnici dveju stranaka rade svoj posao, te smatraju da je Treći kandidat potreban.

U novembarskomistraživanju , Ron Pol je, kao možebiti „treći kandidat“, dobio 18 posto glasova u trci sa Mitom Romnijem (kao kandidatom Republikanske partije) i Barakom Obamom (kao kandidatom Demokrata). U istom istraživanju, gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg dobio bi 13 posto u hipotetičkom sudaru sa Romnijem i Obamom. Uzgred, Blumberg je još ranije odbacio mogućnost da pod bilo kakvim okolnostima uđe u predsedničku trku, ali…

Inače, Tramp je jednom već pokušao da uđe u predsedničku trku: 1999. učlanio se u Reformsku partiju, ali je nakon stranačkih predizbora u Kaliforniji juna 2000. digao ruke od svega. Naredne godine postao je član Demokratske partije, da bi 2009. prešao u Republikansku partiju. U međuvremenu, s vremena na vreme iznosio je razne političke ambicije, a novcem je podjednako darivao i demokratske i republikanske političare.

U prvoj polovini prošle godine Tramp je vodio preliminarnu, neobaveznu kampanju tokom koje je hteo da opipa puls republikanskog tabora: gorljivo je napadao Obamu pokušavajući da dokaže kako ovaj ipak nije rođen na teritoriji SAD. U jednom trenutku, imao je čak najbolji rejting među potencijalnim učesnicima u republikanskom taboru.  

U maju je konačno objavio da se ipak neće kandidatovati ali ne zato što nije uveren u pobedu (u trci za nominaciju, naravno i za Belu kuću), već zbog nespremnosti da napusti biznis.

Prema jednom od scenarija, Tramp bi u novembru mogao da se nađe na glasačkom listiću zahvaljujući organizaciji Americans Elect. U pitanju je, kako sami tvrde, neutralna i neprofitna organizacija (ali finanijski dobro situirana), koja nije povezana ni sa jednom partijom. Cilj im je da u ovoj fazi obezbede dovoljno potpisa građana da bi se našli na glasačkim listićima u svih 50 saveznih država (Veći deo američkog izbornog zakonodavstva regulišu upravo savezne države, naročito kriterijume za dospevanje na glasački listić. Virdžinija, tako, traži 10000 potpisa za ime na listiću na predizborima u toj državi; samo dva republikanska aspiranta su uspela da sakupe toliko potpisa, dok ostali pokušavaju da ishoduju pozitivnu sudsku odluku.

“The goal of Americans Elect is to nominate a presidential ticket that answers to voters—not the political system.”

U drugoj fazi, na internetu bi u junu mesecu bila organizovana konvencija na kojoj bi mogao da glasa svako ko se registruje, bez obzira na partijsku pripadnost kao i to da li je već glasao na predizborima. Na megdan Obami i, sva je prilika  Mitu Romniju, izašao bi onaj kandidat AE koji je dobio najviše glasova na konvenciji ali i koga odobri poseban komitet – čisto da se pokaže da volja većine ne znači i pravi/dobar izbor  

Među trenutnim favoritima delegata Americans Elect prednjači Ron Paul, sledi ga Barak Obama (!), te Džon Hantsmen (upravo napustio trku za republikansku predsedničku nominaciju) i senator Berni Senders – jedan od one dvojice nezavisnih senatora. Donalda Trampa za sada nema na tom spisku.

Ros Pero je kao nezavisni kandidat pre 20 godina, o čemu svakako razmišljaju svi zainteresovani za „treću stazu“ u novembru, uspeo da privuče najviše onih koji sebe smatraju umerenima  (53 posto), 27 posto konzervativaca i 20 posto liberala. Drugim rečima, takvi tiketi su mamac za birače, naročito one razočarane. Ove godine možda i dodatno s obzirom na to, kako podsećaju analitičari, da je 1991. 60 posto Amerikanaca smatralo da se zemlja vodi u lošem pravcu, dok danas tako misli – 85 posto! 

Ali, Rosa Peroa su posle izbora 1992. republikanci žestoko optuživali da je „ukrao“ glasove Džordžu Bušu starijem, što je, navodno, omogućilo tada malo poznatom guverneru Arkanzasa, Bilu Klintonu   da osvoji svoj prvi od dva predsednička mandata. Neki , međutim, smatraju da Buš, obrni-okreni, nije imao nikakve šanse protiv Klintona.

Nesumnjivo, za nekoga, bilo to demokrate ili republikanci, svaki Ozbiljni Treći (s naglaskom na ozbiljni, pošto će raznoraznih „trećih kandidata“ svakako biti) bio bi suvišan. Po nekom scenariju, moglo bi čak obe strane da zaboli: u slučaju dobrog, istorijskog rezultata Trećeg, to bi možda mogao da bude početak dekonstrukcije američkog dvopartizma.   

A šta ako se pojavi – i Četvrti?