Korak unazad u američkoj tradiciji predsedničkih debata?

Miljana  je za španski časopis La revista de ACOP analizirala predsedničke debate na US izborima. CMV objavljuje prevod ovog članka na srpski jezik. Miljana je PhD Univerziteta u Barseloni i članica istraživačke grupe EDAP (Studije profesionalnog i akademskog diskursa).

Licem u lice Hilari Klinton – Donal Tramp: korak unazad u američkoj tradiciji

predsedničkih debata?

U izbornim kampanjama u Sjedinjenim Američkim Državama predsedničke debate su događaji koji bude najveći interes građana i medija. U aktuelnoj kampanji, sva tri TV duela između Hilari Klinton i Donalda Trampa bila su predmet brojnih analiza, u kojima su se mogle naći informacije o periodu pre debata, pripremi kandidata, mogućim strategijama koje će oni primeniti, o njihovoj neverbalnoj komunikaciji, ponašanju moderatora, itd. Nakon svakog sučeljavanja, mogli smo saznati rezultat, tj. ko je od dvoje učesnika pobedio u debati po mišljenju stručnjaka i gledalaca. Kao i obično. Ipak, ova kampanja je različita i debate koje su se održale u poslednjih mesec dana bile su drugačije od prethodnih. Ovog puta nije se radilo samo o tome ko će odati utisak boljeg predsedničkog kanidata i boljeg lidera, ili ko će uspeti da osvoji glasove neodlučnih birača; radilo se o tome ko će “preživeti” debatu, ko će preživeti napad protivnika.

Ova novina, koja je negativno uticala na nivo debata u američkoj tradiciji, pojavila se iz više razloga. Među njima, pre svega, treba istaći različit stil komunikacije svakog kandidata koji je uticao na samo odvijanje debata. Sva tri sučeljavanja u kampanji 2016. karakteriše, pre svega, retka upotreba retorskih sredstava, veoma mali broj argumenata i strategija koje su koristili kandidati, iako se mora istaći da je diskurs Hilari Klinton u tom pogledu bio bogatiji.

Kao što je to uobičajeno, sve što se događalo u toku kampanje i glavni argumenti izbornih programa oboje političara našli su svoje mesto u debatama. U njima se raspravljalo o temama suštinski bitnim za SAD, vezanim za spoljnu i unutrašnju politiku, a moderatori i građani su postavili svoja pitanja (i dobili delimične odgovore). Međutim, nikada ranije u američkim debatama nije se dovela u pitanje sposobnost (fitness) jednog od kandidata da vlada državom, njegovo ponašanje, karakter i izdržljivost. Kao posledica ovoga, kao nikada ranije, najučestaliji tip argumenta koji su Tramp i Klinton koristili u TV duelima u aktuelnoj kampanji bio je argument ad personam, tj. napad na ličnost protivnika zarad njegove diskvalifikacije. I upravo taj kontrast između ličnih iskustava i osobina oboje kandidata, kontrast „ja nasuprot vi“, bio je ono što je obeležilo sve tri debate, u mnogo većoj meri nego razlike između stranaka koje ovo dvoje političara predstavljaju i politika koje zastupaju.

Primetili smo da, kako Tramp tako i Klinton, iznose svoje glavne argumente – identične u sve tri debate, ponavljajući ih do iznemoglosti iz duela u duel. S jedne strane, uočili smo da je kandidatkinja demokrata zasnivala svoju argumentaciju najviše na primerima, navodeći šta je Tramp prethodno rekao ili učinio i da je, počevši od tih primera, ona uspostavljala kontast između svog izbornog programa i programa republikanskog kandidata.

S druge strane, mogli smo čuti u Trampovom govoru učestalu upotrebu hiperbola i reči sa negativnom konotacijom, kao npr. „katastrofa, sramota, greška, glupost“, koje je ovaj političar koristio kako bi ekstremno pooštrio svoje optužbe. Primetili smo takođe da je promena teme razgovora bila jedna od najčešće korišćenjih strategija kada se od Trampa zahtevalo da odgovori na pitanja moderatora ili napade od strane Klintonove: tako smo prelazili sa teme uvreda upućenih ženama na temu ISIS-a, preko poreza (koji on nije platio) na mejlove koje je Hilari Klinton obrisala, itd.

Za kraj, primetili smo da su neučtivost, prekidanje, upadanje u reč i međusobne optužbe da se govore laži takođe bili protagonisti ovih debata. Ipak, postojala je razlika u načinu na koji se ova optužba iskazivala: Klintonova rečima “nije istina” i pozivanjem na fact-checking (provera činjenica), a Trump neprestanim tvrdnjama da „ona laže“. Uz to, ismevanje protivnika, humor i ironija pojavili su se u sve tri debate kao deo show-a, najviše u prvoj, a u svakom sledećem sučeljavanju nestajali su postepeno ne samo osmeh Hilari Klinton, već i rukovanje na početku programa i međusobno poštovanje među kandidatima.

I to je ono što nas je iznenadilo. Kažu da u debatama treba iznenaditi, ali da li se to odnosi na neprihvatanje izbornog rezultata ili pretnje zatvorom protivkandidatkinji? Ne. Da li nam deluje dovoljno iznenađujuće porast verbalne agresivnosti u američkim debatama? Da. Dakle, da li se radi o koraku unazad u tradijici američkih debata? Nesumnjivo.