Ljudi i nasilje

Nasilna smo bića, izgleda, a pravimo se da nismo.

Istorija ljudske civilizacije ume da izgleda samo kao istorija nasilja, nasilja jednih naroda nad drugima, nasilja jedne društvene grupe nad drugom, nasilja moćnih nad potlačenima, nasilja jakih nad slabima, ljudskog nasilja nad prirodom od koje i u kojoj živimo. Ljudska civilizacija kao duga i neprekidna istorija  nasilja koje se, čitajući istorijsku građu, tumačeći arheološke artefakte, slušajući legende i mitove, može meriti brojem nasilno mrtvih, brojem onih koji ceo život provedu kao nasilnici i njihove žrtve, može se meriti vrstama uništenja ljudi kao i neprekidnom pričom koja uz nasilje teče, a kojom se svako ili bilo koje nasilje – pokušava opravdati, kojom se svakom nasilju pokušava dodati razlog i potreba.

A lista koja bi sadržala opravdanja i potrebu za nasiljem je potpuno prazna, bila i ostala, nijedno slovo kojim bi napisali reči opravdanja za počinjeno nasilje nije uspelo da se utisne na tu listu i time napravi bilo kakve reči kojima bi se bilo koje i bilo kakvo nasilje moglo – opravdati.Nasilje vrši onaj ko je fizički jači, onaj ko ima moć, onaj „kome se može“. I isti taj pokušava to nasilje i da opravda, ako ga uopšte iko i zapita „a, zašto, pobogu!?“. I nikada ne uspeva, ali to spiralu nasilja – ne zaustavlja.

Postoji jedna vrsta nasilja koje tokom hiljada godina nije menjalo oblike, jedna vrsta nasilja koja se mnogom članu ljudskog roda „podrazumevala“ i još uvek se „podrazumeva“.

Nasilje nad ženom.

Nasilje nad istom onom ženom kojoj muškarci pevaju pesme, o kojoj stvaraju najlepša umetnička dela, koju pokušavaju da osvoje, o kojoj će „na rečima“ čeznuti, prelepo je opisivati i mahom – ćutati o nasilju nad njom, očitom, svakodnevnom, stalnom.

Svako ćutanje o nasilju je saučesništvo i tiha, strahom izazvana, ali čvrsta podrška nasilju i nasilniku. Ćutanjem se nasilje hrani, kao što se svaka nekontrolisana moć silnika hrani strahom svoje žrtve. I nikada nije bilo i nikada neće biti da nasilnik, sam od sebe i zato što je razumeo da je nasilje koje nekom čini nepravda i patnja, da zato nasilnik sam prekida sa nasiljem. To „NE!“ nasilju mora da izgovori žrtva, objekt i predmet nasilja, mora da izgovori ona koja i sama ume da poveruje da je prosto sudbina ženskog života da neki deo tog života (ili život ceo) traje u nasilju.

A svako od nas ljudi, bili žena ili muškarac, ima pravo na život bez nasilja.

Kako se izboriti sa nasiljem? Kako svoje pravo da se živi bez batina, šamara, udaraca i pretnji učiniti ostvarivim? Kako okruniti predrasude da to nasilje „žene izmišljaju“ da „i one vrše nasilje“, da u nasilju žive samo siromašni i marginalni, da je cela tema nasilja „podmetnuta“ kao deo neke velike zavere protiv muškaraca? Kako pomoći žrtvi da stekne samopoštovanje, da ne krivi sebe za nasilje koje trpi, da ne pita sebe „gde sam pogrešila?“, da prestane da  smatra da uopšte postoji bilo šta čime bi se „batine mogle zaslužiti“?

Kako do života bez nasilja na koje se ima pravo, uprkos dugoj listi nasilnih događaja i običaja iz istorije ljudske civilizacije? Kako objasniti i nasilniku da ni njegov život nema kvalitet zato što smatra da mu je dopušteno da nasilje čini? Kako smanjiti ukupnu volju za nasiljem u društvu?

Kako učiniti nešto, bilo šta, da se spasi bar jedan ženski život od nekoliko desetina koje godišnje smrtno stradaju u Srbiji, kako sprečiti polomljenu ruku, masnice, povrede oka, uva, prstiju? Kako smanjiti nesreću koju nasilje proizvodi?

Prvo – nijedno nasilje NIJE privatna stvar bilo koga, SVAKO nasilje je odgovornost zajednice u kojoj žive i nasilnik i žrtva. Ne postoji „privatnost“ nasilja, nasilje o kojem ćutimo u našoj zajednici opisuje tom ćutnjom  najstrašnije osobine te zajednice, pa i nas u njoj, činili nasilje ili ne bili žrtve ili ne, to je ono nasilje o kojem sve svi znamo, ali se pravimo da ga „ne vidmo“.

Drugo – ukidanje „privatnosti“ porodičnog nasilja i nasilja nad ženama obavezuje na regulacije, na zakone i propise kojima se, pretnjom zatvorskih kazni, ZABRANJUJE ponašanje zasnovano na ideji da je nasilje nad ženom u redu i prihvatljivo, na predrasudi da je žena svojina i roba. Žena je osoba, s pravima, jednakim i istim kao i muškarac i ima pravo na zakonsku zaštitu od nasilja.

Treće – govoriti o nasilju, objašnjavati nasilje, pričati o tome da ne postoji opravdanje za nasilje, smanjivati predrasude, ohrabrivati žrtve nasilja, pomagati im, pomagati i nasilniku da se oslobodi svoje „volje za nasiljem“, obrazovati protiv nasilja, promovisati da je moguće živeti i bez nasilja i da je takav život zajedničko dobro  ili  (zašto da ne) – plesati protiv nasilja, igrati protiv nasilja., kako se to čini u dugogodišnjoj kampanji početoj pre 15 godina pozivom da se organizuju događaji na kojima plešemo, igramo i tako, bez nasilja, upozoravamo i podsećamo na strahote nasilja nad ženom.

Ideja „Igrom protiv nasilja“ je pretvorena u događaj „protestvuj, igraj, ustani!“ kojom ko god to želi može 14. Februara da se plesom pridruži zahtevu za životom bez nasilja, da bude Aska pred vukom nasilja koja pleše i igra – za život.

Aska iz priče Ive Andrića „Aska i vuk“ je ovčica koja je  preživela, zahvaljujući svojoj igri, jer nije imala ništa drugo čime bi se odbranila od vuka sem plesa kojim bi dozvala čobane koji mogu ukloniti vuka, nije smislila ništa drugo osim „NE!“ za smrt koje je pretvorila u  „DA!“ za život svojim magičnim plesom.

Zato je zaplesati 14.februara, gde god da se nalazimo, radosna igra ne samo za svoj život, već za bilo koji ženski život bilo gde na planeti, da ne bude ugašen nasiljem za koje nasilnik misli da je prirodno i da je opravdano. Jer – nije.

Recimo to „NE!“ nasilju –  igrom, slobodnom. Nasilje se ničeg ne boji tako strašno kao što se boji životne radosti, volje za slobodom i snage kojom se patnja pretvara u osmeh, u dobru volju, u poruku „vidi me! ne bojim se nasilja, plešem za život bez nasilja“.

Pleši i ti sa mnom.