Proleće premijerki na Balkanu

Slovenija i Republika Srpska imaće predsednice vlada ovog proleća.

Alenka Bratušek dobila je podršku Zbora Slovenije, kao i Željka Cvijanović predsednika i Skupštine Republike Srpske.

Pred njima dvema  je posao jačanja elementarnog poverenja u politiku, u institucije, posao izgradnje nade i najvažnije od svega – promene politike kojom su ljudi, s pravom, nezadovoljni i koja je dovela do bezizlaza koji ljudi osećaju.

Otkud da je, u trenutku ozbiljne krize postojećih vlada i u Sloveniji i u Republici Srpskoj, izbor i odluka bude da mandati novih vlada budu povereni ženama?

Moja opaska bi, najiskrenije, bila: trebalo je tako mnogo ranije odlučiti.

Kontekst ekonomske, finansijske i socijalne situacije je izuzetno težak,  gnev, neizvesnost, poniženje zbog arogancije korupcije, nezaposlenost, pretnje ukidanja stečenih prava u školstvu, zdravstvu, predlozi ušteda na penzijama, nedostatak društvene saglasnosti o tome ko sve i zašto plaća ogromnu cenu krize izazvane pohlepom i nekontrolisanom moći izvan tih društava, strah od nemogućnosti lečenja, izostanak elementarne društvene solidarnosti, kriza ideja i institucija u celom razvijenom svetu – sve to je lista problema s kojom će se dve premijerke suočiti ovog proleća na Balkanu.

I nije prvi put (naprotiv, praksa je) da kada sistem, institucije, vlade, političke stranke uđu u ćorsokak, u slepu ulicu neznanja i sukoba i zadovoljenja samo ličnih interesa, da se tada, u trenucima kad izgleda da se sve raspada, da se tada donosi odluka da neka žena, da jedna žena – preuzme odgovornost. Primera ima i u našem regionu, poput Jadranke Kosor , ali i u svetu, od Angele Merkel do južnoameričkih i azijskih političarki koje su bivale „rešenje“ kad više niko ništa nije umeo da uradi ili uz kratko sećanje na prošlost, kada je Milka Planinc preuzela Savezno Veće bivše SFRJ kad više ništa nije „radilo“ i kad je sistem počeo da se urušava.

Neke žene u tom svom podvigu i misiji koja mi je poverena – uspeju, neke ne, ali ako pažljivo pratimo šta se dešava kad žena preuzima odgovornost u kriznim i teškim vremenima lako se vidi – promena politike, vidi se veća posvećenost i predanost i mnogo više sluha za zahteve ljudi u društvu, ne samo nekih sa socijalnih margina, već svih onih koji žele da ih se sasluša i čuje i prihvata kao partnere, s uvažavanjem.
Žene nemaju mnogo iskustva sa previše javne moći, žene se moraju izboriti  i dokazati da su sposobne za upotrebu moći, a i tada, eto,  dobijaju šansu, dobijaju priliku (izgleda) samo onda kada nijedan muškarac više ne ume ili se ne usuđuje da preuzme sve rizike liderstva u izuzetno kriznim vremenima.

I tada se, u kontekstima kriza,  predlaže – žena. I neka bude i tako, žene su dokazivale da umeju „da naprave razliku“, da donesu sveža i nova rešenja u trenucima kad sve izgleda sasvim izgubljeno i bez nade za ikakvo rešenje, žene umeju da iskoriste tu retku šansu koja im bude pružena za korišćenje moći, za reforme, za buđenje nade, za izgradnju solidarnosti, za drugačiji pristup tamo gde su „muškarci od moći“ veće sve probali.
Ima li garancije da će pokrenuti umrtvljene demokratske procese, posustalu ekonomiju, da će „naći pare“ za ispražnjene budžete, da će uspeti da uključe „motore promena“ i odbrane stečena prava, boreći se istovremeno protiv korupcije, protiv sebičnosti, a za nove ideje i nova rešenja u koja će ljudi smeti poverovati, ima li takvih garancija?

Nema.

I u tome je, ponekad, upravo ključ razloga zašto žene preuzimaju odgovornost: navikle smo na osvajanje svega i svačega što se drugima podrazumeva, navikle smo da niko drugi neće obaviti naš posao kao ga ne obavimo same, ili ako ne nađemo nekog ko će ga obaviti umesto nas, navikle smo da je deo našeg ženskog života da brinemo o – drugima. Da nam je stalo i da se ne stidimo da to pokažemo. Umemo da na cinična ili sarkastična pitanja o političkoj moći tipa  „ma, koga je briga šta ljudi misle, moć je jedino što se računa“, umemo da odgovorimo „mene je briga“. Jer jeste, tu nema laži, nema prevare, žene uspostavljaju novo poverenje jer nose sobom uverenje da se svako poverenje mora zaslužiti, radom i rezultatima.

Hoće li biti hvaljene i slavljene ako u svojim poduhvatima budu uspešne?

Verovatno ne, uspesi obično imaju samo očeve, ređe i majke, a neuspesi su siročad, niko neće da ih „prisvoji“, ali bez obzira na to, premijerke na Balkanu će ostaviti neizbrisiv trag u političkoj moći, u insitucijama, u javnom životu svojih društava, ali i svojih suseda.

Preuzimaju teške poslove zato što su „muškarci od moći“ doveli do situacije „ovo sve je nerešivo, daj neku ženu, pa da se svi izvučemo“, ali i to je samo neminovna faza dok ne stignemo do politike koja će biti – promenjena,  na korist opšteg interesa, novih ideja, nekog „proleća i novog buđenja politike“  i „nove nade“, jer je „stara nada“  iščilela oterana siromaštvom, lažima i korupcijom.

Alenka i Željka su vesnice jednog takvog novog proleća,  srećno im bilo.