Vujanović-Lekić: Ko je pobedio u debati?

Nakon analize predsedničkih debata u Francuskoj SAD i Srbiji Miljana ekskluzivno na CMV blogu analizira i debatu u Crnoj Gori. Miljana je PhD Studentkinja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Barseloni, Članica istraživačke grupe EDAP (Studije profesionalnog i akademskog diskursa).

Predsednički izbori 2013. u Crnoj Gori održani su u nedelju 7. aprila. Rezultat je, i nakon prebrojavanja glasova sporan, a DIK je, na osnovu preliminarnih rezultata, proglasila pobednika: Filip Vujanović, kandidat DPS je osvojio 51,21%, a Miodrag Lekić, nezavisni kandidat koga su podržale sve opozicione stranke, 48,79% glasova. U petak, 5. aprila, ova dva predsednička kanidadata suočili su se u TV duelu na Radio Televiziji Crne Gore. A da li je bilo dvostrukog slavlja i posle debate ili možemo proglasiti jednog pobednika? Hajde da vidimo na koji način su ova dva političara branila svoje stavove i predstavila svoj izborni program i ko je od njih bio ubedljiviji.

Kršenje pravila nije rizik

Na prvom mestu, format debate. Kao i obično, pravila TV duela stvar su dogovora između pregovarača iz izbornih štabova. Na osnovu prethodno utvrđenih (i potpisanih) pravila, radi se o jedinom duelu u ovoj kampanji. Žrebom je odlučeno da Vujanović prvi odgovara. Debata je trajala 133 minuta, obuhvatila 8 tema, a raspored vremena je bio sledeći: 3 min. za prvo izlaganje na temu; po 2 min. za repliku bez prekidanja; pitanja dozvoljena u toku trominutnog izlaganja ili nakon njega, u trajanju do 30 sekundi, a odgovor ne duži od minut; i na kraju, po 2 minuta za završna izlaganja. Strikno utvrđena pravila, koja se obično uspostave kao takva kako bi se izbegao rizik po kandidate. Međutim, ova debata bila je drugačija. Možemo maltene reći da se pravila, sem u prvom i poslednjem izlaganju, uopšte nisu poštovala, niti su kandidati bili svesni ko uopšte koristi čije vreme.

Modrator na početku emisije u više navrata podseća političare da postavljaju jedan drugom pitanja, ali u nastavku debate sami kandidati traže više vremena za određene teme, više vremena za postavljanje pitanja, ustupaju jedan drugom svoje vreme zarad živog dijaloga. Moderator im dopušta da promene pravila, dodaje po dva minuta za replike, insistirajući u par navrata da mora da se pređe na sledeću temu. Kako napreduje debata, sve je uočljivije i neučtivo obraćanje i prekidanja su učestalija. Moderator interveniše, ali kandidati nekada ne uzimaju u obzir što on kaže, pa je on primoran i da ih opomene da se ponašaju po pravilima kodeksa javne komunikacije. Dakle, ono što je bilo novina ove debate u odnosu na druge zemlje jeste to što su pravila, uvek tako strogo poštovana, u ovoj debati bila prekršena po volji oba kandidata koji su u vise navrata ukazali na to da su tu da bi vodili dijalog. Tako Vujanović tvrdi: Ja sam došao da polemišem; ili Zašto bi nas neko pravilo sprečilo da saopštimo neku istinu javnosti? S druge strane, Lekić zahteva demokratski otvoren razgovor i poziva protiv kandidata da debatuju. Lekić takođe izjavljuje: Izvrsno vodimo dijalog. Gledaoci su tu da tumače.

Dve potpuno razlicite vizije: Ja vs. Vi

Prva tema vezana je za viziju budućnosti Crne Gore. U odnosu na debate u Španiji i Srbiji, možemo primetiti da se u njima radilo o jednoj od poslednjih tema, dok je u ovom TV duelu to prva tema. Ipak, iako je tema formulisana kao vizija budućnosti, uočavamo da je ekonomija glavna tema.

Vujanović, kao dosadašnji predsednik i predstavnik vladajuće većine, i kao neko ko želi da to i ostane, govori o boljem kvalitetu života građana. U skladu sa tim, u svom prvom izlaganju, on saopštava sve uspehe svog mandata i želju da nastavi da sprovodi tu istu politiku kako bi proizveo utisak kod građana da se stvari kreću na bolje. Koristi sintagme nove investicije, ekonomska partnerstva, nova radna mesta, i poseban akcenat stavlja na plate i penzije da bi obuhvatio sve te ekonomske činioce koji su građanima najbitniji.

Vujanović takođe naglašava šta se uradilo “do sada”, da bi se nastavilo i dalje. Taj argument poznat je kao „argument rasipanja“, koji podrazumeva da, kako ne bi bilo uzalud sve što je do sada urađeno, mora se nastaviti u istom smeru. Tako ovom prilikom kandidat DPS kaže: Pokazali da možemo; koristi superlative kada govori o Crnoj Gori: jedna od najbrže rastućih ekonomija Evrope, lider regiona u investicijama, među 3 zemlje Evrope (ali ne navodi odakle potiče podatak). Potrebno je samo nastaviti, jer su teškoće savladane: kriza je pri kraju i vraćaju se investitori. Ovaj argument potkrepljuje konkretnim primerima, npr. kada govori o Pljevljanskoj termoelektrani, a kada korisiti i stilsku figuru gradacije (klimaks): Nema ekološke Crne Gore bez ekološki zaštićenih Pljevalja, a nema ekološki zaštićenih Pljevalja bez toplifikacije. Isti takav argument logičkog niza će ponoviti u temi identitetskih pitanja: Da pokažemo da Crna Gora ima svoj identitet, da taj identitet ima svoju vrijednost, da se ta vrijednost zasniva na tradiciji Crne Gore, da je ta tradicija dala i moderne osobenosti.

Vujanović vidi u svemu tome šansu, izvrstan kapacitet i takođe ističe: Nastavićemo sa tim procesom; odgovorno, ozbiljno; Nastaviću da vodim takvu politiku za dobro građana Crne Gore kao naše države.

Kao što je za očekivati od predstavnika opozicije, Lekić uspostavlja kontrast sa argumentima svog sagovornika i to izražava irnonijom da je sve sto je njegov protivnik rekao pjesmica o uspesima Crne Gore. U kasnijem toku debate karakteriše viziju Vujanovića kao idilu, optužuje ga za propagandni nastup, propagandni trik sa vaših kabarea veselih, jeftin trik, i to ponavlja u više navrata u toku sučeljavanja. U ovom primeru možemo jasno uočiti jednu od osnovnih strategija u debati: diskreditovanje protivnika.

Kako i sami političari ističu, radi se o dve potpuno razlicite vizije: Mi se tu vrlo razlikujemo (Lekić). Kako bi objasnio svoju viziju, Lekić koristi argument istorije: Vizija moze da se zasniva kod onih koji znaju istoriju; politika koju zastupa Vujanović nema jasne percepcije istorije, ali naglašava da je njegova vizija ravnoteža tradicije i modernosti. Ovaj  kandidat insistira na poukama istorije, pa i u drugim temama, kao npr. u vezi Kosova, koristi sličan argument: točak istorije ide svojim pravcem.

Kako bi uspostavio uočljiv kontrast sa svojim protivnikom, Lekić naglašava da je obišao celu Crnu Goru, argument koji se pojavljuje kod svih kandidata u svim debatama, budući da putuju u kampanji, i koristi i negativne termine da bi predstavio svoje viđenje realnosti: nezaposlenost, zatvorene fabrike, zatvoreni hoteli, očaj ljudi, itd. Zaključak koji obično prati ovaj argument jeste predstaviti svoju interpretaciju stvarnosti kao ispravnu, a Lekić to izražava na sledeći način: Sagledati stvarnost onakvom kakva je. Oni su u raskoraku sa stvarnošću.

Optužuje svog političkog protivnika da je odgovoran kao ličnost i kao predstavnik vlasti za tu situaciju. U daljem toku debate, reformulisaće ovu ideju, precizirajući da je Vujanović odgovoran za ono što se radi i za ono što se ne radi, kao i za neuspehe, dugove i dubiozu. A što se tiče korupcije, Vujanović je, prema Lekiću, dvostruko odgovoran, kao predsednik države i kao potpredsednik partije.

Vujanovic takođe insistira da je njegova vizija realna i da ima optimizma. On pobija Lekićev argument, nudeći svoje podatke: nije to idila, nego što se dešavalo, to su podaci; nije to pjesmica nego fakat.

Lekić naglašava da je njegova percepcija takođe i percepcija građana, pokušavajući na taj način da se približi građanima. Više puta koristi argument ličnog napada, ad personam, da je Vujanović produžena ruka svoje partije, izvršni činovnik. Lekić više puta u debati izražava svoje argumente posredstvom retorskog pitanja. Tako, vezano za ovu temu, on pita: Na koje investicije mislite? Problemantične investicije, problematične osobe i vrlo problematični rezultati.  On takođe, o ovom tematskom bloku iznosi neke argumente koje će ponavljati tokom sučeljavanje: nepostojanje pravnog ambijenta, korupcija, afera KAP, vezano za ekonomiju, afera „snimak“ u vezi sa korupcijom i kupovinom glasova. Lekić se ironično obraća rivalu: “Pretpostavljam da ste za to čuli”. Što se tiče afere KAP, Vujanović se brani tako što samouvereno izjavljuje kako je on pomogao da se osnaži proizvodnja i da mora da se sačuva KAP. Što se tiče afere „snimak“, Vujanovic zastupa ideju da, dok se ne utvrdi krivica, poštuje se procedura javnih institucija i niko nije kriv dok se ne dokaže.

Neko je u državi nešto

Vujanović u okviru skoro svih tema ističe kako se sastao, ili primio posete, ili bio na samitu, tid. sa uglednim svetskim državnicima koji su davali pozitivne ocene Crnoj Gori. Lekić želi da umanji taj argument, istišući da se radi o protokolarnim susretima: Vi ste u nekoj emisiji pomenuli koliko ste sreli drzavnika. To su statistike koje dolaze iz činjenice da je neko u državi nešto; Prodefilovali su mnogi vaši partneri po Crnoj Gori, nemojte da računate da će to da impresionira.

„Vi dugo ne živite ovde“

Od trenutka kada Lekić, u težnji da dokaže da je njegova percepcija realnosti istinitija, postavlja indirektno pitanje: Pitam se gde živi gospodin Vujanović, u diskursu njegovog protiv kandidata će se u svakoj temi pojaviti argument ad personam da je Lekić dugo odsutan i da ne živi u Crnoj Gori. Tako Vujanović ističe: Ja ovde živim znam mnogo bolje od vas; Vi ste bili dugo odsutni; Retko ste tu i daleko ste; Hendikep je što ste odsutni; dugo vas nije bilo; jako malo poznajete; itd. Čak ga ironično poziva da što češće dolazi i da što duže boravi.

Politika identiteta – kriza identiteta?

Tema državnog identiteta je neuobičajena tema za predsedničke debate, ali može se razuemti da je jedna od bitnih tema ove države, a, generalno, u svim zemljama debate imaju neku temu koja se prilagođava baš toj zemlji, kao npr. Srbija temu Kosova, Španija temu terorizma i ETA-e, Francuska temu nuklearne energije, itd.

S jedne strane, Vujanović smatra da je najbitnije da se sačuva prepoznatljivost, a zasniva svoju argumentaciju na istoriji (dinastija Petrovića), primer antifašizma (Video sam to na svim velikim vratima antifašizma (Rusija)) i dobroj poruci – referendumu o samostalnosti iz 2006. Ističe da je Crna Gora ugledna država u međunarodnoj zajednici i da je ponosan na to. Takođe je ponosan i na zastavu, himnu i grb. Ističe i da je on primer poštovanja himne. Pridevom ponosan on želi da istakne svoje zasluge u i u spoljnoj politici: ponosan sam na dobrosusedske odnose.

S druge strane, Lekić smatra da je identitetsko pitanje suptilno, kulturološko i filozofsko pitanje, koje je politika koju predstavlja Vujanović simplifikovala i degradirala. Zatim, na ličnom planu, lekić optužeuje svog protivnika da je živeo u nekoliko identiteta, opet vezano za partijsku liniju. Kad se sve sabere imamo krizu identiteta sa vašom politikom identiteta.

Nadležnosti i nenadležnosti

U okviru teme državnog identiteta pokrenulo de pitanje pormene himne, koje je rezultovalo u nizu argumenata, tj. optužbi o nadležnostima predsednika u Lekićevom diskursu, budući da, prema njegovom tumačenju, predsednik potpisuje zakone koje donosi Skupština. Za njega je predsednik pasivan, nenadležan, neprimecen u suštinskim stvarima. Lekić upućuje pitanje Vujanoviću: Ako niste nadležni u pravnoj materiji, da li ste nadležni u ekonomiji? Oper će ponoviti pitanje u vezi sa temom spoljne politike, konkretno, pitanja Prevlake: Šta radi Komisija [za pregovore] ili ste i tu nenadležni?

Kontraargument koji koristi Vujanović, isto tako u više navrata i vezano za više tema debate, jeste: Vi ne znate šta je dužnost predsednika države. Da postuje zakone koje donosi skupstina. Ne zna nadležnosti; žao mi je što niste razumeli. Međutim, za Lekica je to opet jedna od suštinskih razlika između njih dvojice, on ce studirati zakone, a Vujanović ne proučava sadržaj zakona. Uz sve to, Vujanović upozorava na opasnost ukoliko pobedi njegov protiv kandidat: Bio bi haos, anarhično stanje, on ne poznaje sistem, i takođe ponavlja više puta da nema stavove. Na to Lekić reaguje, uz smeh, odbacujući optužbu da bio bio autokrata i pri kraju debate, u poslednjoj temi ironično kaze: Vi ste čovek poznat po stavovima, što bismo mogli protumačiti u skladu sa argumentom da je Vujanović produžena ruka partije.

„I vi znate da cu ja pobijediti“

U temi vezanoj za socijalnu politiku i obrazovanje mladih, pojavljuju se dva zanimljiva argumenta. Na prvom mestu, Vujanovićeva ubeđenost u pobedu, i možemo reći arogancija: Imam malo popularnosti, što bih želio i vama. I vi znate da ću ja pobijediti, na šta Lekić odgovara: Sačekajmo do nedelje. Vidi ste da ste vec proglasili pobjedu, ja kažem ukoliko. Na drugom mestu, imamo primer argumentacije emotivnog karaktera u Vujanovićevom govoru: Poznajem, čini mi se, sve građane Crne Gore, zgazio sam svaku stopu Crne Gore, čini mi se da sam svom svojom energijom i emocijom pokazao da želim da pomognem kompletnoj Crnoj Gori.

„Pozivam sve građane…“

U svom završnom obraćanju, kako je to uobičajeno, Vujanović poziva sve građane da podrže politiku koju je on promovisao, ponavlja gotovo sve glavne argumente, uglavnom ekonomske, investicije, bolji život, međunarodni sklad, integracije i uverenje da će dobiti izbore. S druge strane, Lekić koristi da se obrati takođe građnima, ističući ponovo dramatičnu situaciju, političku, ekomsku, ustavnu i moralnu krizu i ponavlja da je samostalan kandidat, bez šefova koji hoće da pomogne Crnoj Gori.

I, pobednik je…

Prethodno izloženi primeri iz izlaganja oba kandidata samo su jedan deo celokupne argumentacije koju su ovi političari koristili u dvočasovnom sučeljavanju tokom koga se vodio intenzivan dijalog. I Vujanović i Lekić bili su raspoloženi da polemišu, ali nažalost, mnogo puta ta polemika odvela je u lične optužbe i argument ad personam. Uprkos toj činjenici, moramo se osvrnuti na još par detalja koji bi mogli odrediti pobednika ovog duela. Prema načinu komuniciranja, uspešniji je bio Filip Vujanović, bio je sigurniji i ubedljiviji. Prilagodio je svoj način izlaganja i ritam formatu debate. Na trenutke je prebrzo govorio, kao da samo želi što pre da završi, ne naglašavajući posebno osnovne ideje, dok je Miodrag Lekić govorio malo usporenije, na trenutke se činilo kao da ne može da se priseti šta je sledeće hteo da kaže, pa je u tim trenucima delovao neuverljivije. Zamerka oboma je smeh, tj. preterano podsmevanje argumentima kandidata, budući da se to i čulo (jer je mikrofon bio uključen sve vreme) i videlo (budući da je kamera mogla da snima i kandidata koji ne govori). Tako da je to, u par navrata, ostavilo loš utisak na sliku kandidata, jer je bilo neučtivo. Neučtivi su bili i određeni komentari i prekidanje govornika, ali to bi moglo da bude već predment analize sa potpuno druge tačke gledišta… Za kraj, samo da istaknemo poseban značaj ove debate za ponovno uspostavljanje tradicije debata u izbornim kampanjama u Crnoj Gori, tradicije koja je započeta 1997.godine sa prvim TV duelima Bulatović-Đukanović. Takođe, treba imati na umu da u jednoj tako polarizovanoj sredini i bipartijskom političkom kontekstu, kakav postoji u Crnoj Gori, procenat neodlučnih građana može biti veoma mali, pa samim tim i uticaj debata na izbornu odluku. Uprkos tome, debate jesu jedno od najznačajnijih sredstava izbornih kampanja u demokratskim zemljama i njihovo održavanje na svakim sledećim izborima ne bi trebalo da se dovodi u pitanje. Pobednik je debata!