Oland i Sarkozi licem u lice ili odličan primer političke debate

Debata je suština političkog života svakog demokratskog društva. Debata i dijalog. Isticali su to slavni filozofi još u Antičkoj Grčkoj, a ostalo je tako i do dana današnjeg. Potvrdili su to, još jednom, francuski predsednički kandidati, koji ovakva dijalektička suočavanja smatraju sastavnim i obaveznim ritualom u svojim izbornim kampanjama. Vrlo brzo nakon prve televizijske predsedničke debate, 1960. u Sjedinjenim Američkim Državama između Džona F. Kenedija i Ričarda Niksona, Francuski kandidati Valeri Žiskar Desten i Fransoa Miteran sočavaju se u TV duelu 1974. godine i započinju tada novu, a danas već čvrsto ukorenjenu tradiciju u toj zemlji.

Pre samo nekoliko dana, 2. maja 2012., oko 17,8 miliona stanovnika Francuske imalo je neprocenjivu priliku da putem malih ekrana prati gotovo tročasovno verbalno sukobljavanje Fransoa Olanda i Nikole Sarkozija, kandidata plasiranih u drugi krug predsedničkih izbora. Samo četiri dana pred izlazak građana na birališta, nešto nezamislivo, na primer, u SAD, u Francuskoj, zemlji u kojoj se veruje da onaj ko pobedi u debati pobeđuje i na izborima, odigrala se jedna vrlo intenzivna i vrlo izjednačena “dijalektička borba”, čiji tok i ishod su, upravo, opet dokazali koliko su debate bitne u demokratskom životu svakog društava.

Rezultat francuskih izbora je još uvek neizvestan, iako istraživanja javnosti ukazuju na to da je Oland u prednosti nad Sarkozijem (54% naspram 46%), pa je tako i sama debata ostala bez jasnog pobednika, tj. bez gubitnika. Niko nije pobedio. Oba kandidata, svesni značaja onoga što će izgovoriti, bili su na visini zadatka. Iako pod veliko tenzijom, Oland i Sarkozi, na momente previše agresivni, na momente zauzimajući odbrambeni stav, uspeli su da odbrane svoje ideje i, u gotovo svim diskutovanim temama, svoje različite izborne programe.

Opšte je poznata činjenica da se u organizaciji debata, tj. u pregovorima između stranaka nikada se ništa ne rizikuje, ništa se ne prepušta slučaju, svaka sitnica je obuhvaćena dogovorom. Tako je, na primer, možda interesantno znati da nije bilo dozvoljeno snimati profil Sarkozija, da je bilo potrebno podesiti kamere kako ne bi bilo odbljeska naočari Olanda, zatim da je bila dogovorena temperatura u studiju, kao i položaj stola, itd. Dva moderatora sa dve različite Televizije (TF1 i France 2) pobrinula su se da nijedan kandidat ne ostane uskraćen ni za sekund vremena, a budući da je u debati i te kako bilo prekidanja i upadanja u reč, nije se radilo o lakom zadatku. Uprkos činjenici da nije bilo nijedne reklamne pauze, nijednog predaha, oba političara, slobodno možemo reći herojski su izdržali do samog kraja braneći svoje stavove. Takođe, zanimljivo je istaći da francuski format debate, ako ga uporedimo sa američkim, predstavlja nesumnjivo rizičniji format. I ne samo iz razloga što se radi o jednoj a ne o tri debate, drugim rečima, ako se napravi greška, nema druge ni treće šanse da se ista ispravi, nego i zbog toga što predstavlja pravi duel licem u lice, bez publike i bez pitanja novinara, sa dozvoljenim, šta više, pozeljnim prekidanjem govornika ukoliko je to potrebno da bi se odbranila određena ideja. Ovaj format možda i najbolje opravdava metafore “konjske trke” (horse race) ili “boks meča” (boxing match), koje se obično koriste u medijima da bi se opisale predsedničke debate, a samim tim i stvorila atmosfera takmičenja i očekivanja među publikom. A kada već govorimo o očekivanjima, moramo pomenuti i činjenicu da je Sarkozi predložio održavanje tri debate koje Oland nije prihvatio. Ako zanemarimo dosadašnje iskustvo iz različitih zemalja da oni koji vode prema anketama nekada i ne prihvataju debate, sam predlog Sarkozija može se protumačiti kao jedan od njegovih argumenata, jer upravo izazivanje protivnika često se pretvori baš u argument u kampanji, pogotovo ako drugi kandidat ne prihvati. Stoga se spekulisalo zašto socijalistički kandidat ne prihvata, pa su i očekivanja bila sledeća: Sarkozi je dobar i iskusan govornik, zna kako da preokrene razgovor u svoju korist, zato i insistira na debati, zbog čega su i sami simpatizeri Olanda strepeli od ishoda debate. Međutim, na osnovu takvih očekivanja, ovaj poslednji kandidat izašao je osnažen iz debate, “nije se dao”, nije dozvolio da ga destabilizuju Sarkozijevi napadi, odavao je utisak sigunosti i smirenosti, i sve u svemu, poboljšao svoj imidž. S druge strane, Sarkozi je okarakterisan kao izuzetno dobar govornik, ali agresivniji, dinamičniji, koristio je svoje uobičajene strategije o kojima će biti reči kasnije u ovom tekstu. Ono što je zanimljivo je da je, od strane analitičara, Sarkozi okarakterisan kao pretendent na mesto predsednika republike, a ne kao njen sadašnji predsednik. Pokušaćemo da objasnimo i zašto.

Le débat Hollande-Sarkozy en moins de 3 minutes by LeNouvelObservateur

Teme o kojima se raspravljalo u debati bile su upravo glavne teme kampanje. Najviše vremena posvećeno je ekonomiji, zatim društvu, imigraciji, predsedničkim obavezama, internacionalnim odnosima i nuklearnoj energiji, a one koje su izazvale najviše polmike bile su ekonomija i imigracija. U toku debate uočila se jasna razlika u stilovima, rešenjima i pogledima na svet ova dva kandidata.

Svesni činjenice da su izbori jako blizu, voditelji postavljaju dvojici kandidata prvo pitanje: “Kako se osećate četiri dana pred izbore?” U svojim uvodnim intervencijama, Oland je sebe predstavio kao budućeg “predsednika Pravde”, koji će izvesti zemlju na pravi put i ujediniti građane. Sarkozi ocenjuje taj uvod kao “klasičan”, podstiče na poređenje njihovih programa, ističe da želi istinu i podseća da svako ima svoju istinu. “Suočićemo se licem u lice.” Tako je i bilo. Raspravljalo se, u ovom uvodnom delu, šta je za koga jedinstvo. Oland tvrdi da je Sarkozi podelio Francuze, što ovaj, naravno, ne prihvata. Obojica predstavljaju sebe kao predsednika “svih Francuza”, Oland ističe: “ne razlikujem one koji mi se sviđaju od onih koji mi se ne sviđaju”, dok je Sarkozi “predsednik i onih koji nisu glasali za njega”. Kao nešto pozitivno u svojoj vladavini Sarkozi ističe da nije bilo nasilja, samo mirnih manifestacija i oseća se “ponosnim zbog toga”, dok Oland precizira da “nije bilo nasilja, jer su ga sprecili sindikati i pregovarači” i da je “zasluga celog društva što nije bilo nasilja”. Sarkozi, zatim, tvrdi: “nisam ja jedini koji ima zasluge, ali nisam ni jedini koji je kriv” i dodaje da sprovodi stalne reforme, na šta Oland ima protivargument: “Reforme, ali po koju cenu?”. Dolazimo, tako, do argumenta “žrtve”. Sarkozi se oseća uvređenim, jer “kad me porede sa Frankom, Vi ništa ne kažete”, ali Oland ima repliku: “Mene su poredili sa životinjama, sa zoološkim vrtom. Jeste li to Vi rekli?”. Oland opominje da treba preći na bilans, a ne “igrati se žrtava”.

U temi ekonomije vodio se pravi “rat ciframa”, jer, prema Olandovim podacima, ima 4 miliona nezaposlenih i stopa nezaposlenosti od 10%, više nego u Nemačkoj. Sarkozi odmah pobija te podatke, i podesća da je porast nezaposlenosti 18,7%, što je upola manje nego u Italiji i Španiji, na primer. Oland se pohvalio kako su predstavnici drugih država Evrope saglasni sa njegovim merama o budžetnom paktu, među njima Italija i Španija, dok je za Sarkozija Nemačka primer, a takođe i njihov “glavni klijent i snabdevač.”

U ovom tematskom bloku raspravlja se i o obrazovanju. Stavovi ponovo potpuno različiti. S jedne strane, Oland predlaže povećanje broja radnih mesta u školama (i u policiji), dok Sarkozi brani stav da treba povećati plate 25%, ali smanjiti broj profesora, tj. treba pospešiti kvalitet nasuprot kvantitetu.

U nastavku se poveo razgovor o imigraciji i, odmah na početku, imamo primer neslaganja, ali ovog puta baziranog na protivrečnosti u izjavama Olanda koje Sarkozi zapaža na licu mesta i “iznosi na videlo”, citirajući reči svog protiv kandidata da će zatvore za ilegalne imigrante primenjivati samo u “izuzetnim slučajevima”, ali tu, u debati, on je izjavio da će ih “naravno zadržati”. To je dovelo do očigledne kontradiktornosti, što je Sarkozi i iskoristio. U okviru ove teme, govorilo se o smanjenju i ograničavanju imigracije zbog ekonomske situacije. I dok Oland ističe značaj stranih studenata, Sarkozi obećava da će smanjiti broj legalnih imigranata sa 180.000 na 90.000 i predlaže ispit u konzulatu iz francuskog jezika i kuture, jer “je veoma teško da se interiše onaj ko ne govorio francuski uopšte”. Islam i, prema aktuelnom predesdniku, realnost njegove radikalizacije u Francuskoj, zatim moguća “potraživanja identiteta”, razlog su za Sarkozija da bi bilo “neodgovorno” dati pravo glasa imigrantima na lokalnim izborima. S druge strane, Oland se zalaže za pravo glasa na lokalnim izborima za one koji žive pet godina u Francuskoj, podseća Sarkozija da je i on ranije branio taj stav i navodi kao primer Belgiju i Luksemburg. Usledilo je i podsećanje na zakon o nošenju burke, za koji Oland, prema Sarkoziju, “nije smeo da glasa”.

U tematskom bloku o energijama, Oland se opredelio za kombinaciju nuklearne i obnovljive, zalažući se za zatvaranje najstarije elektrane Fessheim, zbog njenog stanja i seizmičkog područja na kome se nalazi. Sarkozi je branio stav da je spojivo održavati obe vrste energija, budući da nemaju ni gas ni naftu, i to bez zatvaranja ijedne nuklerane elektrane, jer “nema razloga za to, nije bilo nesreća”. Sarkozi, takođe, podesća da je uvek postojao konsenzus među strankama, pa je optužio Olanda da “se prodao” zelenima, što je za ovoga predstavljalo ličnu uvredu.

Kada je došao momenat da odgovore na pitanje kakav predsednik želi da bude svaki od njih, Oland je potvrdio da bi bio predsednik koji bi poštovao sve Francuze, “a ne samo parlamentarnu većinu” i koji ne bi bio “šef svega”, aludirajući na to da aktuelni predsednik zapošljava ljude sebi bliske na visokim funkcijama. Sarkozi karakteriše intervenciju svog oponenta kao “lep diskurs” i podseća na preplitanja ranijih socijalističkih vlasti i centara moći. On zatim ističe da jedan predsednik “ne može da kaže da nešto neće” i rezimira šta će on uraditi, ističući kako se radi o “istorijskom momentu u promenjivom svetu”. Ni na dodatno pitanje voditelja o povlačenju francuske vojske iz Avganistana predsednički kandidati nemaju isti odgovor. Oland se zalaže da to bude do kraja 2012., ukazuje da je Sarkozi promenio mišljenje, dok Sarkozi smatra da je pitanje časti ostati do kraja sa saveznicima, tj. do 2013. godine.

U svom završnom izlaganju, Oland predlaže promenu politike, obavezujući se da sprovede reforme, u svemu drugačije od onih koje je preduzeo njegov protiv kandidat, a Sarkozi koristi svoje vreme da se direktno obrati glasačima Le Pen i Bajrua kako bi pokazao da se brine i za njihove interese, ističući, još jednom, svoje iskustvo i odgovornost koju je pokazao u svom suočavanju sa krizom, kao i mišljenje da “normalan građanin”, kako sebe predstavlja Oland, nije dorastao izazovima koje zahteva zaduženje predsednika.

Kao što smo već u uvodnom delu ovog teksta naglasili, od prvog do poslednjeg trenutka ovog suočavanja, vodila se jedna živa i intenzivna debata. Oba političara prilagodila su svoj diskurs formatu i svrsi političke debate. Nijedan argument nije ostao bez replike, gotovo nijedno direktno upućeno pitanje nije ostalo bez odgovora, nijedan kandidat nije hteo ni u jednom trenutku da izbegne taj verbalni sukob. A ono što je posebno pohvalno – kandidati nisu čitali! A to posebno naglašavamo, jer u mnogim debatama se dešava da političari čitaju sa svojih papira, nešto nedopustivo u ovakvoj vrsti programa.

Gledajući se u oči, učesnici u ovoj debati koristili su se svim dostupnim jezičkim sredstvima kako bi ubedili građane da su baš oni ti koji su njihov pravi izbor, da su oni rešenje i kako bi ubedili neodlučne i “one koji sumnjaju” (Sarkozi) u to da na izbore izađu. A koji su to lingvistički mehanizmi i strategije koji se koriste u političkim debatama za uzdizanje sebe i diskreditaciju sagovornika? U ovoj debati mogli smo uočiti mnoge.

Na prvom mestu, treba istaći da su, kako Oland tako Sarkozi, koristili strategije napada i odbrane, opravdanja svojih postupaka, vrednovanja svoje ličnosti i sposobnosti, kompetentnosti i, više sa Sarkozijeve strane, isticanje svog iskustva i postignutih uspeha u prošlosti.

Čitava argumentacija bila je bazirana, kako je to obično u debatama slučaj, na suprotstavljenosti “ja” naspram “Vi” i “sada” naspram “pre”. Interesantno je istaći da je falila jedna karika u lancu, a to je “mi” naspram “Vi” (u množini), budući da kandidati, lideri svojih stranaka, nisu koristili u većem broju primera prvo lice množine već pretežno prvo lice jednine, što nije slučaj sa nekim drugim zemljama.

Jedan od osnivnih elemenata na kome su obojica političara zasnivali svoju argumentaciju bila je semantika, tj. argumentacija zasnovana na izboru korišćenih reči. Primeri su mnogobrojni i mogu se naći u bilo kojem tematskom bloku duela. Tako Sarkozi koristi epitete nesposoban, neodgovoran i netolerantan za svog sagovornika, dok Oland, govoreći o ekonomiji koristi reči kao što su neuspeh, propast, troškovi i izgovor (kriza) kako bi okarakterisao rezultate svog oponenta, a obnoviti, uložiti, smanjiti troškove, veže za svoje predloge. Zanimljivo je istaći da kandidat sociajlista insistira na rečima jedinstvo, okupljanje, pravda, nezaposelnost, dok obojica u svoj rečnik uvrštavaju reči poverenje i konkurentnost. Zanimljivo nam se čini i Sarkozijevo opominjanje svog sagovornika rečenicom: “Nisam vas nijednom čuo da kažete reč ušteda”, koje, nesumnjivo, dokazuje kako jedna reč može da posluži kao argument.

Prelazimo, zatim, na jedan od najviše korišćenih mehanizama u debati, pogotovo u slučaju jednog od kandidata: pitanja, kako retorička tako i pitanja upućena sagovorniku koja zahtevaju odgovor. Mogli smo da primetimo da se Sarkozi u većoj meri koristio ovim jezičkim sredstvom, dok je Olandov diskurs bio sastavljen više od potvrdnih rečenica. Na osnovu nekih ranijih analiza, obično je kadidat opozicije imao više pitanja da postavi kandidatu koji je već na vlasti. Možda je upravo ovo jedan od razloga zbog koga je Sarkozi okarakterisan kao neko ko pretenduje da dodje na Vlast. On, na primer, postavlja retorsko pitanje: “Da li Francuzi koji nas danas gledaju žele da se nađu u situaciji u kojoj se nalaze Španci?”, ili “Kako je moguće da se ne složite sa tim?”, ili “Da li vi mislite da je momenat da se zatvori nuklearna elektrana?” Možemo da primetimo da je nekada granica između retoričkog i direktnog pitanja slaba, pa nas ni ne čudi ako, na primer, ovo poslednje pitanje i dobije odgovor. Takođe, posebno su efektna, i sa tačke gledišta argumentacije preporučljiva, prividna retorička pitanja na koja isti govornik odmah i da odgovor. Na primer, Sarkozi mnogo puta pita svog sagovornika: “A da li Vi znate…?”, nakon čega odah usledi i njegov sopstveni odgovor. U ovoj debati, pitanja uglavnom dobiju odgovor, ali bilo je i onih na koja neki od kandidata nije hteo da odgovori, pa tako Sarkozi kaže: “Nisam u obavezi da odgovorim na Vaše pitanje”, dok Oland eksplicitno kaže i zašto na neko pitanje odgovara: “Da, odgovoriću, jer ne možemo takve izjave da ostavimo bez odgovora”.

Vrlo često u kombinaciji sa pitanjima, ali i u potvrdnim rečenicama nalazimo primere ponavljanja, kako ponavljanja argumenata, tako i ponavljanja reči, sintagmi i rečenica. Oland, na primer, u svom prvom izlaganju više puta ponavlja “Ja sam predsednik koji će…, ja ću biti predsednik koji će…”, a u završnom izlaganju “Ja želim…. I ja želim… i ja želim…”. Više primera nalazimo u Sarkozijevom govoru: “To je laž, to je laž, to je laž”, ili u kombinaciji sa pitanjem: “Je li to jedinstvo? Kada líder prvog francuskog sindikata, CGT, traži glas za socijalističkog kandidata, je li to jedinstvo? Kada se neko kreće iza crvene zastave sa srpom i čekićem, je li to jedinstvo?”. Veoma lep primer ove kombinacije mehanizama ponavljanja i pitanja, čak različite vrste pitanja, imamo u primeru (Sarkozi): “Da li je to partijsko predsedništvo? Ja sam autorizovao Finansijski sud da proverava na godišnjem nivou račune Jeliseja. Moji prethodnici to nisu nikada uradili. Da li je to partijsko predsedništvo? Imenovao sam Ustavni Savet jednog bivšeg kolegu gospodina Miterana, gospodina Karasa, da li je to partijsko predsedništvo?” Da bi, nekoliko minuta nakon ovih pitanja i zaključio: “Kako se usuđujete da kažete da imam partijsko predsedništvo?”

Ono sto je zasigurno obeležilo ovu debatu su i međusobne optužbe, na prvom mestu, da se govore laži i, na drugom mestu, da se iznose kontradiktorne i dvosmislene izjave, optužbe vrlo česte u politčkim debatama kao sredstvo diskreditacije protivnika.

Sarkozi će biti prvi koji će optužiti svog sagovornika da laže, baš tim rečima, bez ikakvog ublažavanja: “To je laž.” U nastavku će mnogo puta ponoviti tu reč, kao i “Vi ste lažov” i eufemizme “to nije istina, to je pogrešno, to je greška”, ali će dodati i reč “kleveta”. Sve ovo izazvaće Olanda, koji će u više navrata reći kako njegov protiv kandidat ima “u glavi samo tu reč” i kako je poznato po tome što je “neprijatan prema sagovornicima”. Oland će izabrati suptilniju opciju “to nije istina” ili “neistinito je”.

Kada je o nestalnosti ili kontradiktornosti reč, kao što smo već videli u primeru o zatvorima za ilegalne imigrante, takva prilika se ne propušta. Optužiti sagovornika da nije dosledan svojim rečima ili delima je omiljena taktika svih kandidata koji učestvuju u debatama, gotovo sigurno bez izuzetka. I jedan i drugi kandidat u našoj francuskoj debati koriste priliku da ukažu gledaocima na nekoherentnost mišljenja njihovih oponenata. Sarkozi to čini rečima: “Vi sami sebi protivrečite”, ili “Vi ste dvosmisleni, lažete Francuze”, dok Oland takođe u više navrata ukazuje: “Imate pravo da promenite mišljenje, ja to ne radim”. Ovaj isti političar kaže da on ne menja mišljenje “prema okolnostima, ni pred drugi krug izbora kako bi sakupio glasove”, na šta mu Sarkozi ironično odgovara “Imate smisla za humor, ali ne treba da kažete da nikada niste menjali svoja ubeđenja. Vi ste glasali protiv zakona o burki, a sad kažete da ćete ga zadržati.” A kad već pominjemo ironiju, ni ona nije izostala u ovoj debati; šta više, mnogo je primera u diskursu i jednog i drugog kandidata. Oland se, na primer, obraća predesdniku ovim rečima: “Nikad nije vaša krivica, uvek imate neko žrtveno jagnje. Ni nezaposlenost nije vaša krivica.” Kod Sarkozija, opet, imamo više primera: “Kada grešite bolje da Vam kažem”, “Hvala što ste mi dali Vašu dozvolu”, “Ne verujem da na granici Rima ima problema sa cunamijem”, ili ironično pitanje “Ne sećate se toga?”

Ono što je nesumnjivo najviše uticalo na tok argumentacije u ovoj debati bila su međusobna prekidanja. Moderatori su u više navrata morali da opominju učesnike da ne uzurpiraju vreme drugog, međutim, opšti je utisak da su kandidati sami vodili tu debatu, ipak, poštujući vreme sagovornika. Oni su čak vraćali jedan drugog na temu, “nemojte da pravite te digresije” (Oland), isto kao što su nastavljali diskutovanje na temu iako su moderatori već bili najavili sledeću. Ono što je drugačije u ovoj debati je činjenica da upadice nisu ignorisane već se vodio pravi dijalog. Oland je više prekidao Sarkozija i nije dopuštao da on bude prekinut, a kada se to desilo, u momentu kada on kaže: “Nemojte me prekidati, pošto ja to ne radim”, to nije bila istinita tvrdnja. On je čak u zaključku, tj. u zaštićenim minutima pokušao da upadne u reč Sarkoziju, ali mu moderatori nisu dozvolili.

Kao još jedan način argumentovanja u uvoj debati, javile su se diskvalifikacije na ličnom nivou, argumentum ad hominem, kao i poređenja sa nekim drugim političarima, nacionalnim i internacionalnim. Oland insistira na tome da Sarkozi pripada Berluskonijevoj stranci, tj. istoj prodici “evropske narodne stranke”, što ovaj negira pripisujući njemu saradnju sa Sapaterom i precizirajući de je njegovo prvo putovanje bilo u Španiju i da ga je Sapatero jedini primio od svih predsednika država. Oland i na ovo ima kontraargument, pa mu ukazuje da je on, ponovo, kontradiktoran, jer je ranije pominjao Sapatera kao primer.

Bilo je tu još zanimljivih argumenata ili kvazi argumenata. Tako Oland kaže svom sagovorniku: “Niste Vi ovde da meni postavljate pitanja ni da me ocenjujete”, a Sarkozi, drugom prilikom ističe, slično kao Oland: “Niste Vi tu da mi postavljate pitanja” ili “Nisam Vaš učenik”. Ono što je posebno zanimljivo za ovaj poslednji argument je da je istu tu rečenicu “Ja nisam Vaš učenik i Vi niste ovde predsednik republike”, izgovorio Miterand u debati 1981 , koga je Sarkozi upravo u ovoj debati i kritikovao. Slučajnost?

Zanimljiva nam se čini i Sarkozijeva antiteza: “Vi želite manje bogatih, ja želim manje siromašnih”, kao odgovor na Olandovu “Ja štitim decu republike, a Vi privilegovane”. Nalazimo u našoj debati i primer pogrešne dedukcije, kao u ovom dijalogu: “Vi ste uvek srećni, Francuzi ne” (Oland). Sarkozi: “To je laž”. Oland: “Onda znači da ste Vi veoma nezadovoljni sobom”.

Kandidati, isto tako, optužuju jedan drugog za demagogiju: “Biće poreski obveznik onaj ko će platiti ovu demagogiju” (Sarkozi), trude se da neki pojam preforumulišu, ali dobro je poznato da, kada političari kažu “hajde da pojasnimo”, to obično bude njihova tačka gledišta: “Radi se o tome da žele da imaju francuski islam, a ne islam u francuskoj” (Sarkozi).

Smatramo kao slabe argumente, a korišćene ne samo od strane ovih kandidata, već u velikom broju slučajeva, argument “zdravog razuma”: “To je komentar zdravog razuma” (Sarkozi). Interesantno je da, na primer španski predsednik Vlade, Rahoj, u debati na TV, u parlamentu, pa i na kongresu svoje stranke koristi više puta “zdrav razum” kao argument, kada on u suštini i nije čvrst argument, bar ne u tolikoj meri u kolikoj se na njega oslanja ovaj političar, jer ono što je za nekoga stvar zdravog razuma, za nekog drugog nije. Slab je, takođe, Sarkozijev argument, koji on čak dva puta ponavlja: “Ja sam o tome dosta razmišljao, pošto je to teška tema.” To se podrazumeva za svakog političara, zar ne?

Za kraj, a na osnovu naše temeljne analize, još jednom da ponovimo: u ovoj debati nije bilo pobednika, iako su mediji, svaki prema svojoj ideologiji, potrčali da proglase svako svog kandidata kao boljeg u ovom verbalnom duelu. Za nas, koji smo s uživanjem i bez predaha pratili jednu pravu dijalektičku borbu, u kojoj je svaka tema dobila jednu tačku gledišta i jedno za i jedno protiv, u kojoj su se političari u borbi za glas birača poslužili svim retoričkim i jezičkim sredstvima…za nas, pobedila je debata i pobedila je politika.