Arhitektura američkih izbora

Nekoliko dana posle predsedničkih izbora u SAD, na kojima je Barak Obama osvojio svoj drugi mandat, analizirali smo američke izbore sa Denisom Kolundžijom. Denis Kolundžija je novinar novosadskog Dnevnika i vrstan poznavalac američkih izbora i američke politike. Neke od njegovih tekstova ste mogli da pratite na CMV Blogu. Predavanje je tradicionalno održano u Kulturnom Centru Grad, kom ovom prilikom zahvaljujemo na podršci.

Denis je predavanje započeo razjašnjavanjem dva termina – aspiranti i kandidati. Sve do konvencija stranaka u avgustu, oni koji bi želeli da uđu u Belu kuću se nazivaju aspirantima. Tada ih i mediji pominju kao” najverovatniji kandidat”, “gotovo sigurni…”… Na konvencijama delegati koji dolaze iz svih krajeva SAD biraju svog kandidata i od tog trenutka oni postaju zvanični kandidati neke od stranaka. Tada počinje i zvanična kampanja za predsedničke izbore.

Barak Obama je ovoga puta imao blagi pad u podršci birača, jer je 2008. uzeo oko 69 miliona glasova, a 2012. oko 62 miliona. To je razumljivo s obzirom na to da je ekonomska kriza potrajala i ovaj rezultat se može smatrati velikim uspehom. U američkom demokratskom sistemu, predsednik je šef države, šef izvršne vlasti, vrhovni komandant (veoma važno) i predlaže sudije za Vrhovni sud. Ovaj sistem, koji na izgled deluje komplikovano, je upravo usredsređen na pojedinca, pobednika. Predsednik i potpredsednik idu u paketu i kada glasate za predsednika vi direktno birate i potpredsednika. Posle Kendijevog ubistva, donet je 25. amandman na Ustav SAD kojim se obezbeđuje mehanizam kako potpredsednik postaje presednik i kako se bira novi potpredsednik.

Američki izbori se održavaju uvek prvog utorka posle prvog ponedeljka u novembru svake četvrte godine. Već 57 puta je to nepromenljivo. Interesantna je priča zašto utorak. Nekada davno nedelja je bio sveti dan kada niko nije radio i tada nije dolazilo u obzir da budu izbori. Nekim ljudima je trebalo da krenu da glasaju u veće centre i do dan jahanja, tako da su oni onda kretali u ponedeljak i tako se iskristalizovao utorak kao idealan dan. Zašto prvi utorak posle prvog ponedeljka? Pa zato da taj utorak nikako ne bi “pao” na 1. novembar, kada se obeležavaju Svi sveti. Na taj dan nikako nije moglo da se glasa, pa je zato uveden termin prvi utorak posle prvog ponedeljka u novembru. Sledeći predsednički izbori u SAD-u biće održani 8. novembra 2016.

Kada govori o američkim izborima, Denis često pravi poređenje sa bejzbolom. Bejzbol nama Evropljanima deluje kao veoma komlikovan sport ali uz malo muke i učenja pravila se lako savladaju. Tako je i sa izborima u SAD. O rezultatu izbora odlučuje 538 ljudi koji čine elektorsko veće. Tih 538 elektora bira se na različite načine i to zavisi od države do države. Negde su to stranački aktivisti, a negde su to pravi izbori za koje se ljudi prijavljuju. Pobednik je onaj predsednički kandidat koji dobije 270 elektorskih glasova. Ukoliko rezultat bude 269:269 odluku o tome ko je predsednik SAD donosi Predstavnički dom Kongresa, dok potpredsednika bira Senat. Teoretski, možete da pobedite i u samo 11 država koje imaju najviše elektorskih glasova i da postanete predsednik SAD. Zbog toga kandidati posebnu pažnju posvećuju samo određenim državama. U 48 država sve elektorske glasove dobija kandidat koji dobije najviše glasova. Kuriozitet je da je do sada kroz čitavu istoriju bilo samo 157 elektora koji su glasali mimo izborne volje građana.

Mi najčešće imamo predstavu o tome da se u SAD bira samo između dva ili eventualno tri kandidata. To nije tačno i ove godine je bilo preko 100 kandidata. Od toga, 16 njih su bili kandidati na listićima u više od jedne savezne države. Naravno, jako je teško očekivati da pobedite ako niste demokrata ili republikanac, ali to svakako ne sprečava ljude da se kandiduju. Izbori su demokratski, ali i beskrupulozni jer pobednik nosi sve.

Kandidat za predsednika mora biti rođen u SAD i mora imati minimum 35 godina kao i da je najmanje 14 godina proveo na tlu SAD. Postoje nastojanja da se ta ustavna odredba promeni i da se donese novi ustavni amandman, koji se kolokvijalno naziva Švarcenegerov, po bivšem guverneru Kalifornije i poznatom glumcu Arnoldu Švarcenegeru, rođenom u Austriji.

Osim za predsednika, ovi izbori su u svim državama iskorišćeni i za izbore za Predstavnički dom (435 poslanika), a u delu država i za 33 senatora, kao i za nebrojene referendume. Upravo se u nekim državama glavna bitka vodila oko refenreduma, a ne oko Obame ili Romney-a. S obzirom na to da zakonski predlog postaje zakon ako ga pre toga u identičnoj formi usvoje oba doma Kongresa, pa zatim predsednik potpiše, važnost i drugih izbora nije bila mala. Triangulacija, termin koji je uveo Bil Klinton, koristi se u slučajevima kada su različite većine u kongresnim domovima, i kada ta činjenica primorava predsednika da bude skloniji pregovorima i kompromisima.
Do 2050. u SAD će živeti 30% Hispanoamerikanaca. Ta populacija raste velikom brzinom i svakih 30 sekundi jedan Hispanoamerikanac napuni 18 godina. Zato će biti neophodno da stranke 2016. obrate veću pažnju upravo na Hispano zajednicu u SAD. Izbori 2016. će biti veoma, veoma zanimljivi jer će obe stranke imati snažne unutarstranačke izbore. Zbog ove demografske činjenice, mnogi daju velike šanse da kandidaturu za predsednika SAD daju senatoru sa Floride, Marku Rubiju.

Posle ovog predavanja sistem izbora u SAD nam je mnogo bliži i razumljiviji.

Hvala Denisu Kolundžiji (@DenisKolundzija) na odličnom predavanju.

a kako je preadavanje praćeno na Twitter-u pogledajte ovde.