Kako je Dan žena proslavljen u Madridu

Ovog 8. marta 2018. godine nije organizovan uobičajeni protest niti je to bilo uobičajeno obeležavanje Međunarodnog dana žena u svetu – ovog 8. marta ceo svet je pisao o Madridu, ali i drugim gradovima širom Španije i onome što se događalo neposredno pre i posle ovog  8. marta.

Osmi mart i podsećanje na rodnu neravnopravnost održani su na ulicama i trgovima u više od 170 zemalja sveta. Ipak, ove godine Španija je bila u centru pažnje svih svetskih medija, jer je ovaj 8. mart obeležen 24-časovnim sveopštim štrajkom i protestom ne samo feministkinja, već i sindikata, dadilja i potrošača. Dakle 24 časa je trajala čuvena “huelga” u kojoj ste mogli i te kako da učestvujete na razne načine. Madridski metro je radio sa minimalnim kapacitetom premda je bio radni dan što samim tim znači da su vozovi bili prepuni i da je zastoj i kašnjenje u saobraćaju bilo neminovno. Ipak, ljudi su mirno čekali sledeći voz, bez nervoze i psovki. I oni su bili deo protesta na svoj način.

Žene su imale pravo da tog dana, ukoliko žele da učestvuju u protestu, ne dođu na posao. U mnogim firmama i institucijama koje su podržale obeležavanje postojala je mogućnost da, ukoliko ipak žele da rade, žene rade skraćeno ostavljajući kolegama muškog roda deo posla koji je trebalo da završe same, i na taj način da i oni daju svoj doprinos obeležavanju Dana žena simbolično predstavljajući grupu koja bi ostala u firmama kao i količinu posla koji ne bi bio završen kada žene ne bi radile. Žene su protestvovale i neobavljajući tipične kućne poslove – simbolično su se na teresama madridskih zgrada mogle videti okačene kecelje. Decu su im tog dana čuvali muževi ili neko drugi. Bake koje su do pre par godina pomno slušale svoje muževe i spremale obroke na vreme, ovog 8. marta su pustile svoj glas i pokazale da za nejednakost više nema mesta – sve zajedno su na ulicama nosile neko obeležje ljubičaste boje. Iste boje je bila i noćna svetlost poznatih zgrada u Madridu.

A onda je počeo i zvaničan protest.

Ruta je ove godine bila duža nego ranijih godina, a masa ljudi koja se od 19h kretala od Centralne autobuske stanice Atocha do Trga Španije bila je nemerljivo brojnija nego svih ranijih godina.

Šta nam govori toliki broj ljudi na ulicama, dokle smo stigli sa pravima žena? Prema zvaničnim izveštajima razlika između zarade muškaraca i žena u Španiji je 16.2%[1] te se svi nadaju da će se ova statistika promeniti nakon ovogodišnjeg masovnog protesta. Možda je potrebno da se masovna “huelga” još negde održi na ovaj način umesto uobičajenih dvočasovnih manistefacija na ulicama posle kojih već 9. marta više niko ne stiže da pomisli na rodnu neravnopravnost.

Moja prijateljica u šetnji ove huelge bila je Irene Costa Pedreño (23). Irene je učestvovala na protestu pre svega zbog ličnih uverenja i kao deo populacije koja se bori za prava različitih kategorija stanovništva, kao što su negovatelji ili potrošači, ali i zbog same manifestacije i ličnog doživljaja iste. Sa druge strane, Irene radi u Španskoj komisiji za pomoć izbeglicama (Comisión Española de Ayuda al Refugiado (CEAR) i 8. marta nije otišla na posao već se pripremala za glavni popodnevni događaj animirajući susede da izađu na ulice i daju svoj doprinos.

Na pitanje šta je za nju značio ovaj protest rekla je: “Rodna perspektiva i učešće žena u mom radu su veoma važni, jer radim sa ljudima svih nacionalnosti, a mnogi od njih su pretrpeli fizičko ili psihičko nasilje zbog svog statusa kao žene ili zbog svoje seksualne orijentacije. Pored toga, u socijalnoj sferi, velika većina radnika jesu žene. Za mene ovaj protest uglavnom podrazumeva mogućnost da žene moraju prepoznati diskriminaciju koju svakodnevno trpimo, kao i da pokažemo našu važnost u društvu, “da ako se mi žene zaustavimo, ceo svet staje”- moto je ovog 8. marta”.

Ja, kao i Irene, verujem da će veličina onoga što je doživela na ovogodšnjoj manifestaciji podići drušvenu svest, kako u Madridu, tako i u drugim španskim gradovima i svetu, što je prvi korak ka političkim i društvenim promenama. Feministički pokret je ove godine dao primer pacifizma, jedinstva i snage da nastavi borbu za budućnost jednakosti i slobode.

Inače, Irene je Španjolka sa juga Španije i vrlo živim iskustvom sa Balkana jer je provela 6 meseci u Zagrebu stažirajući u Ambasadi Španije. Rado bi došla u Srbiju i probudila energiju promena i aktivizma koja uvek negde postoji…

Sveopšti utisak je da se od 9. marta u Španiji lakše diše.

Za Centar modernih veština iz Madrida Bojana Nikolić

[1] https://elpais.com/economia/2017/03/06/actualidad/1488796038_297717.html