Družili smo se sa Sonjom Lokar

Ove nedelje u našoj Školi gostovala je Sonja Lokar, izvršna direktorka CEE Network for Gender Issues. S obzirom na predstojeće izbore za Evropski parlament, iskoristili smo ovu priliku da sa njom uradimo kratak intervju o stanju ženskih prava i političkoj zastupljenosti žena u Evropi i regionu.

Sonja Lokar je završila socijologiju i francuski jezik na Ljubljanskom filozofskom fakultetu, radila je kao politčka anlitičarka u marksističkom centru SK Slovenije (1974-1986), organizovala je tranzicicju SK Slovenije u Socijaldemokrasku partiju 1986-1990, bila generalna sekretarka stranke, poslanica u prvom višetranačkom parlamentu, osnivačica Ženskog foruma svoje stranke 1990, i njegova predsednica 10 godina.

Približavaju se EU izbori, hoće li biti zajedničke ženske kampanje stranaka PES-a?

Sigurno hoće, i ta kampanja će se usredsrediti na sledeća pitanja: ukidanje razlika u ženskim i muškim platama i više kvalitetnih radnih mesta za žene; reproduktivna i seksualna ljudska prava žena i nasilje nad ženama. Paritet (pola-pola) za sve organe odlućivanja u EU, pri čemu sestrinske stranke PES-a treba da prednjače primerom, tako da na sve svoje liste stave 50 odsto žena i upotrebe ziper (jedna žena, jedan muškarac, pa tako do kraja liste).

Stranke desnog centra preuzimaju retorički borbu za ženska prava, kako se tome odupreti?

U stvari, ne radi se samo o retorici, radi se čak i o politikama, na primer to se vidi u promociji i postavljanju mnogo većeg broja njihovih žena na pozicije odlučivanja (čak i bez kvota) ili kod unapređivanja javnih dečjih vrtića.

To je bilo tačno i ostaje tačno samo tamo gde su stranke desnog i levog centra u ravnoteži i vrlo mala margina ženskih glasova može odlučiti o ishodu izbora. Poslednji takav primer su izbori u Nemačkoj. Ali kada socijaldemokratski centar oslabi i ojačaju desni ekstremisti, a levi ekstremisti zaborave na pitanje jednakosti polova, sve se menja: desni centar postaje konzervativniji i počinje da podržava ukidanje svih ekonomskih, socijalnih i ličnih prava žena. To se upravo dešava u Engleskoj, ali i širom zemalja EU, kojima vladaju ojačali konzervativci – od Švedske u najblažoj do Mađarske u najdrastičnijoj formi. Strategija otpora je sasvim jednostavna, ali za muške lidere levih stranaka vrlo teška da je iskreno prihvate – nema socijalne i socijaldemokratske EU, a da se PES ne osloni na ženske glasove progresivnih, školovanih, ekonomsko samostalnih žena, koje čine dve trećine srednjih slojeva, koji se naglo tope u EU. A te žene traže radikalizaciju svih pozicija PES-a u pogledu ekonomije – kraj bezglave štednje, novu industrijsku politiku u EU i obnovu a ne urušavanje socijalne države; u pogledu ekologije – kraj uništavanja planete; u pogledu demokratije – kraj nedemokratske partokratije; u pogledu ljudskih prava žena – kraj diskriminacije, nasilja i nadomeštanje kvota idejom pariteta.

Da li će kvote od 30% postati novi “stakleni plafon” za žene koji će biti teško preskočiti?

Može se to desiti, ali ne mora. Sada sve zavisi od dve stvari: od žena koje su izabrane na pozicije moći – ako pokažu da predstavljaju ključnu snagu u preobražavanju politike, koja je svima došla preko glave, od sveprisutne korupcije do drastične ignorancije istinskog rada za javno dobro; i od žena i njihovih nažalost malobrojnih muških saveznika u parlamentarnim strankama, koje moraju da ih preobraze u stvarno demokratske inkluzivne stranke. Može se desiti i obnuto, da dođe do brzog prodora i primene ideje pariteta, dakle ideje da žene moraju da zauzmu polovinu svih sedišta stvarne političke, ekonomske, kulturne moći u svim demokratskim društvima.

Paradoks je da sa jedne strane ima sve više žena na rukovodećim funkcijama u svetu a položaj žena nije toliko bolji? Kako da boljeg položaja žena i veće zastupljenosti?

Položaj upšte nije toliko dobar kako izgleda uplašenim mačo muškarcima, koji su se uplašili za svoje stolice. Čak i u EU prosek žena u parlamentima je samo 24 odsto, ministarki ima 25%, a žena na pozicijama premijerki ima 0.84%!

Očekivati, da će žene u tim brojevima na pozicijama političke moći preokrenuti položaj žena u društvu je isto kao kada bi očekivali da će opozicija donositi zakone u parlamentu. Svi znamo, da zakone donosi većina 50% +1, a neke, one ključne za položaj žena u društvu, čak dvotrećinska većina u parlamentu. Predstoji nam sada prvenstveno borba za podršku samih žena i sve većeg broja emancipovanih muškaraca u društvu. Za sada žene, a i  mnogi muškarci,  još ne glasaju prema tome koliko im stranke verodostojno obećavaju da će promeniti njihov svakodnevni život na bolje. Kada se to desi, stranke se više neće usuditi da se igraju sa “ženskim”, a u stvari ključnim ljudskim  interesima. Vidimo kako se to dešava danas u skandinavskim državama, gde i desne stranke, kada dođu na vlast, ne diraju u stečena ženska prava, već ih ponekad ćak i unapređuju. Na primer, zakonski propisane kvote od 40% za upravne odbore privatnih i velikih javnih kompanija u parlamentu u Norveškoj su izglasane na predlog konzervativne tada vladajuće stranke. Dakle, treba se okrenuti prema biračkom telu i stvarati u što većim brojevima žene biračice i muškarce birače koje glasaju za stranke koje rade za najpreče ženske interese i time za najpreče interese svih normalnih, običnih ljudi u svim društvima sveta.

Da li SD stranke ideološki  imaju odgovore na probleme žena danas?

One pre svega imaju ideologiju, koja od vajkada predpostavlja da će iskreno i svim snagama podržavati jednakost polova, imaju potpuno pravo, da svom dugogodišjem radu pripisuje sve pozitivne promene, koje su u život žena doneli svojim konkretnim politikama za jednakost polova, čak mogu da sa pravom tvrde, da su svojim dugogodišnjim radom izgradili globani konsensus o ženskim pravima kao ljudskim pravima, pa je taj konsensus dobio i formalni oblik na 4. svetskoj konferenciji UN o ženama u Pekingu 1995. godine. Dakle, nemaju ideološki problem, problem koji imaju danas je taj da su žrtve svog vlastitog uspeha na tom području: u proces i borbu za ženske glasove uvukli su nove, sve jače igrače, a ujedno spavaju snom pravednika na svoim lovorikama i ne radikalizuju svoju poziciju, iako za to sada imaju odlične mogučnosti. A kako da je radikalizuju? Tako da formiraju nove konkrene politike za rodnu ravnopravnost: na primer, kvalitetni, dostupni, laički dečji vrtići nisu samo uslov da žene postanu ravnopravne na tržištu rada, već su dečje ljudsko pravo na jednaki start u životu, ili ne treba izboriti samo pravo žena na materinstvo, već postoji i jednako pravo i dužnost očeva na očinstvo i tome treba prilagoditi prava na porodiljski i prava i dužnosti po pitanju nege novorođenog deteta, ili prava oko brige za bolesne i nemoćne članove porodice – jednako su u tome dužni i treba im dati mogućnost da učestvuju i zaposleni muškarci… Ideologija jednakosti polova  je dakle postala civilizacijsko dostignuće levice, ali je sada treba pretvoriti dobrim politikama u stvaran život za sve – a u tome naše stranke levice strašno podbacuju i na tome trebaju raditi…

Dobro ste upućeni u stanje ženskih prava na Balkanu. Kako ocenjujete stanje ženskih prava u Srbiji danas?

Promenom Zakona o izborima i ulaskom 33% žena u parlament Srbije napravljen je istorijski korak u borbi za jednakost polova u Srbiji. Za Balkan u celini, a za Srbiju posebno u zadnjih nekoliko godina postaje karakteristično da je zakonodavstvo i da su formalni mehanizmi za podršku rodnoj ravnopravnosti sve bolji, da nastaje neka vrsta institucionalnog i pravnog raja, a život neumorno ide drugim pravcima, putem pakla: siromaštvo, nezaposlenost, nasilje i diskriminacija na bazi pola se produbljuju, širi se religiozni ekstremizam koji žene vraća u srednji vek i mizoginija, naročito prema ženama, koje se bore za jednakost u civilnom društvu, u partijama, u sindikatima  i u parlamentu.

Napredni ženski pokret u Srbiji stoji pred velikim izazovima: demokraska Srbija koja je vodila Srbiju nakon 2000. godine, gubi izbore i posle poraza previše se bavi sama sobom, umesto da se okrene nasušnim potrebama svog biračkog tela. Vladajući mehanizam za rodnu ravnopravnost postao je bleda senka onoga sta je bio pre nekoliko godina, ženske organizacije u napredniim strankama su marginalizirane, posustale, veze između aktivistkinja u sindikatima, strankama i medijima, akademkinjama i organizacijama civilnog društva opasno su se stanjile. Ako se sve to ne popravi dobro smišljenom i pažljivo postavljenom strategijom, a desnica u EU ojača na sledećim izborima, moglo bi se desiti da se i pravni raj počne urušavati i da dođu pod znak pitanja svi pozitivni, teškom mukom izboreni pomaci.

Velike nade polažem u aktivnosti parlamentarki, koje su se povezale iznad stranačkih podela i počele da sarađuju na vrlo konkretnim projektima – pomirenju između Srbije i Kosova, radu na implementaciji rezolucije Saveta bezbednosti 1325 i Istanbulske konvencije protiv nasilja nad ženama, kao i po pitanjima ženskog zdravlja. Velike nade polažem i u njihovu sposobnost da proces uključivanja Srbije u EU upotrebe kao snažnu polugu za jačanje ravnopravnog i stvarno jednakog položaja žena u društvu. Jako je važno da parlamentrke i aktivistkinje DS u tom procesu odigraju presudnu ulogu.