Prva nacionalna konferencija Ženske parlamentarne mreže

Prva nacionalna konferencija Žanske parlamentarne mreže održana je 1. novembra 2013. godine u maloj sali Narodne skupštine Republike Srbije. Konferencija je okupila veliki broj učesnika i učesnica iz čitave Srbije. Bilo je primetno odustvo muškaraca što nije dobro jer su pozivi upućeni svim gradonačelnicima kao i koelgama poslanicima. Rodna ravnopravnost spada u onu sferu javnog posla gde jedni bez drugih, i muškarci i žene, ne možemo da postignemo istinski napredak u ravnopravnosti.

Konferenciju su otvorili predsednik Narodne skupštine Nebojša Stefanović, šef Delegacije EU u Srbiji Majkl Devenport, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost Sonja Liht, zamenica šefa Misije OEBS-a u Srbiji Paula Thiede, ambasador Finske u Srbiji Pekka Orpana. Uvodni panel moderirao je Meho Omerović predsednik Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova u Skupštini Republike Srbije.

U uvodnom obraćanju predsednik parlamenta Nebojša Stefanović poručio da bi žene trebalo da se aktivno uključe u politiku na svim nivoima – od mesne zajednice do Skupštine. On je ukazao da formiranje Ženske parlamentarne mreže u Skupštini Srbije, u kojoj su se okupile poslanice bez obzira na sranačku pripadnost, predstavlja putokaz za sve poslanike kako se treba boriti za dobrobit građana.

Šef Delegacije EU u Srbiji Majkl Devenport rekao je: “Veoma smo ponosni što smo podržali ovaj projekat, koji stvara jaku i aktivnu mrežu političarki širom Srbije”. On je dalje primetio da se, i pored naprednih zakonskih rešenja, žene kako u Srbiji tako i u ostatku Evrope, i dalje bore za ravnopravnost. On je dodao da, prema istraživanjima, žene imaju 16,2% manju zaradu od muškaraca, da imaju manju šansu za zapošljavanje i da su izloženije siromaštvu. Stoga je pohvalio Žensku parlamentarnu mrežu koja je svoj rad proširila i na lokalni nivo i u čijim aktivnostima sada učestvuju i i odbornice iz manjih sredina.

Zamenica šefa Misije OEBS u Srbiji Pola Tide ukazala je da je osnaživanje žena posebno potrebno na lokalnom nivou a ambasador Finske u Srbiji, zemlje koja je pomogla ceo projekat, Peka Orpona, rekao da ovaj projekat doprinosi izgradnji kapaciteta žena u parlamentu.

Sonja Liht, predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost, koji je pomogao u formiranju te neformalne grupe srpskih parlamentarki između ostalog je istakla da smatra da je Narodna skupština najznačajnija institucija u Republici Srbiji a da je formiranje Ženske parlamentarne mreže civilizacijski iskorak  koji obezbeđuje ostvarivanje vrednosti jednakosti koja je od izuzetne važnosti jer bez te vrednosti nema ostvarivanje ljudskih prava. Dodala je da je danas ponosna na sve učesnice i učesnike ovog projekta.

Nakon prezentacije rada Ženske parlamentarne mreže koju su održale Marija Obradović, Biljana Hasanović Korać, Dubravka Filipovski a koju je moderirala Vesna Milekić, učesnice su se podelile u tri radne grupe.

I grupa “Žene u politici”

Prvu grupu koja se bavila temom “Žene u politici” moderirala je konsultantkinja Biljana Maletin Uljarević. Ova grupa bavila se problemima i preprekama sa kojima se suočavaju žene koje se bave politikom  i načinima za prevazilaženje ovih problema, zatim specifičnim preprekama sa kojima se suočavaju žene na lokalnom nivou i razlikama imeđu lokalnog i republičkog nivoa, načinima na koji poslanice mogu da podrže odbornice i koji bi to vidovi podrške bili.

Na početku je Biljana Maletin iznela podatke prema kojima je Srbija na 42 mestu Svetskog ekonomskog foruma a zatim je dala pregled napretka učešća žena u radu Skupštine prema kojima je 2001. godine u parlamentu bilo 11% a 2012. godine 33% žena poslanica.

Međutim prisustvo žena u Vladi smanjilo se sa 21,5% u 2002. godini  na 9% u 2013. godini i nema granacija da će izboren nivo zastupljenosti  žena opstati nakon nekih sledećih izbora ili promena.

Nakon diskusije između ostalog zaključeno je sledeće:

Zahvaljujući usvajanju formalno pravnog okvira napravljen je značajan pomak u političkoj participaciji žena pre svega u zakonodavnoj vlasti  na nacionalnom i lokalnom nivou. Sa druge strane broj žena u izvršnoj vlasti je smanjen (manje gradonačelnica i članica opštinskih veća), manje ministarki nakon rekonstrukcije; izrazito mali broj žena u savetima mesnih zajednica.

Po ugledu na nacionalnu parlamentarnu mrežu treba raditi na formiranju mreža odbornica kad god je to moguće. Ove mreže odbornica treba da doprinesu većoj vidljivosti žena, legitimnosti pitanja rodne ravnopravnosti, da pomognu da se neka pitanja ranije stave na agendu.

Od ključnog značaja je nastaviti sa promocijom ženskog znanja i potencijala – „mapiranje žena na svim nivoima i u svim oblastima“, kako bi se obezbedila veća vidljivost znanja i potencijala žena.

Tokom diskusije učesnice i učesnici su takođe govorili o pozicijama koje žene zauzimaju na lokalu gde često preovlađuje da su žene prisutne na mestima gde se stereotipno očekuje da se žene više pitaju. Interesantno je da istraživanje pokazuju da ne postoji ni jedna institucija na bilo kom nivou izvršne vlasti u kojoj je manje od 30% muškaraca. Kada je reč o obrazovanju u Srbiji  ¾ žena ima završenu samo osnovnu školu. Razlozi zbog kojih su žene manje zastupljene u javnom životu je što često dosta vremena provode radeći u privatnoj sferi (u domaćinstvu), često su ekonomski zavisne, izložene diskriminaciji a u prilog tome ide činjenica da mehanizmi za uključivanje žena nisu dovoljno razvijeni.

Tokom diskusije bila je primetna razlika u položaju žena u istočnoj i južnoj Srbiji u odnosu  na Vojvodinu i Beograd. U diskusiji učesnice su se složile da je potrebno uključiti što više muškaraca u procese ostvarivanja ravnopravnosti te da rodna ravnopravnost ne sme biti samo žensko pitanje. Učesnice su pohvalile dobru saradnju sa organizacijama civilnog društva.

priredio Miloš Đajić (Centar modernih veština)

II grupa “Rodna ravnopravnost na lokalu”

Predstavljen je kratak pregled stanja i funkcionisanja lokalnih institucija rodne ravnopravnosti, koji je pokazao da normativni okvir postoji, sa prilično dobrim institucionalnim mehanizmima koji nisu aktivni. U oko 100 lokalnih samouprava ima osnovan lokalni mehanizam (radno telo ili lice) zaduženo za pitanja rodne ravnopravnosti, a 10 lokalnih samouprava je potpisalo Evropsku povelju o rodnoj ravnopravnosti na lokalnom nivou.

Sudbina lokalnih mehanizama uglavnom zavisi od lokalnih vlasti, a promenu vlasti prati i ukidanje (ili formiranje) lokalnih mehanizama za rodnu ravnopravnost. To se odražava na njihov položaj u lokalnoj samoupravi i efikasnost, koji se lako menja.

Nadležnosti lokalnih mehanizama za rodnu ravnopravnost nisu jasno i konkretno definisane, pa se u praksi teško prepoznaje konkretan sadržaj nadležnosti, kako onih koje se tiču primene zakona i strategija koje donose centralne vlasti, tako i onih koje bi lokalni mehanizmi rodne ravnopravnosti trebalo da, u okvirima nadležnosti lokalne zajednice, realizuju u oblasti rodne ravnopravnosti i politike jednakih mogućnosti.

Uočeno je nepostojanje: sistemske rodne analize, prakse konsultovanja u procesu donošenja odluka, nadzora nad implementacijom i primenom zakona, a takođe nema izveštaja o stanju rodne ravnopravnosti na lokalnom nivou.

Neophodno je raditi na izradi sistema rodno osetljive statistike, raditi na povećanju vidljivosti teme u lokalnim zajednicama i raditi na jačanju lokalnih institucija rodne ravnopravnosti.

Ono što je uočeno kao prepreke su nedovoljno razvijeni kapaciteti, nepostojanje razumevanja za temu rodne ravnopravnosti, nepostojanje znanja od strane političkih predstavnika šta su obaveze lokalnih samouprava, nedovoljna aktivnost političkih predstavnika na lokalu. Ali, s druge strane,  radilo se na unapređenju nivoa znanja i veština za sprovođenje rodne analize, povećanja procenata žena na lokalu koje aktivno učestvuju u ostvarivanju prava. Dodatno se mora raditi na jačanju uloge žena, promovisanju potencijala, zajedničkog rada sa muškarcima, rad na pozicioniranju i sticanu moći u okviru političkih partija, zatim u skupštinama opština i korišćenja poluga moći u cilju promovisanja rodne ravnopravnosti

Neophodno je raditi na umrežavanju postojećih lokalnih mehanizama, bar onih koji su u istom nivou (imajući u vidu da ne funkcionišu isto u svim lokalnim samoupravama). Ali, takođe i umrežavanje po okruzima. Potrebno je uključiti OCD na lokalu, tamo gde postoji, i iskoristiti znanja i veštine koje postoje. Model Ženske parlamentarne mreže koja uspešno funkcioniše na nacionalnom i pokrajinskom nivou preneti i na lokalni nivo.

Preporuke koje su proizašle iz razgovora učesnica su:

– Ostvarivanje međusobne saradnje i uspostavljanje partnerskih odnosa

– Pozivanje na odgovornost institucija i nosilaca političke vlasti

– Uspostavljanje zajedničke saradnje muškaraca i žena na pitanjima rodne ravnopravnosti

– Kontinuirana edukacija na različitim poljima, pa čak i o funkcionisanju određenih institucija

– Kontrola lokalnih mehanizama

– Jačanje samopouzdanja

– Uvođenje rodnog budžetiranja

Lokalni nivo jeste ključno mesto za unapređenje rodne ravnopravnosti, gde ona ujedno najbrže može da pokaže rezultate, budući da nadležnosti lokalne samouprave jesu u oblasti javnih politika koje imaju najviše uticaja na svakodnevni život.

Rad grupe moderirala je konsultantkinja Višnja Baćanović.

priredila Svetlana Stefanović (Evropski pokret u Srbiji)

Treća grupa “Ekonomsko osnaživanje žena”

Treću grupu koja se bavila ekonomskim osnaživanjem žena moderirala je konsultantkinja Aleksandra Vladisavljević.

Grupa se bavila sledećim: ulogom ŽPM na pitanjima rurarlnog razvoja i razvoja preduzetništva sa ciljem poboljšanja svakodnevnog života žena i muškaraca i povećanje šansi za održive ekonomske aktivnosti, ulogom lokalnih odbornica i lokalnih mehanizama za rodnu ravnopravnost, mehanizma međusobne podrške i saradnje, kapacitetima za kreiranje praktičnih politika i analizu budžeta kao alata za delovanje na temama ruralnog razvoja i preduzetništva.

U uvodnom delu, predstavljen je osvrt na ulogu žena u ruralnom razvoju i ekonomskom prosperitetu. Na samom početku postavljeno je pitanje “Ko odlučuje o tome šta su prioriteti kada se kreira budžet?”. Zaključeno je da se prilikom kreiranja budžeta žene ne konsultuju u dovoljnoj meri a da se problemi koji se kao prioriteti ne ugrade u projekciju budžeta, bilo republičkog bilo lokalnog, ne rešavaju.

Kada je u pitanju ruralni razvoj žene se nedovoljno pitaju kakva politika ruralnog razvoja treba da bude. Međutim postavlja se pitanje “Zašto žene odlaze sa sela?”. Koji su to uslovi koji nedostaju da bi da bi čitave porodice ostale da žive na selu: da li postoje ambulanta i škola, igralište, putevi, međugradski prevoz. Ukoliko ne postoji ambulanta, koliko onda košta zdravstvena zaštita ako se u troškove uključi i putovanje. Međutim kada se govori o ruralnom razvoju najčešće se govori o razvoju poljoprivrede. Mesne zajednice su nedovljno  angažovane, često politički izmanipulisane a žene i mladi su potpuno  neaktivni u njima. Na nacionalnom  nivou politika ruralnog razvoja nikada nije u dovoljnoj meri i ozbiljno razmatrana, nisu donete strategije i akcioni planovi a nisu iskoriišni ni  fondovi Evropske unije koji su mogli biti mobilisani za tu namenu. Pritom su doneti  zakoni i uredbe o poljoprivrednim gazdinstvima koji su diskriminišući prema ženama a koji će se uskoro menjati.

Kada je u pitanju preduzetništvo opšti je zaključak da je u Srbiji nepovoljna klima za ovu vrstu delatnosti a da je ženamo dodatno otežano bavljenje preduzetništvom. Dosadašna politika razvoja preduzetništva usmeravala je žene na proizvodnju proizvoda koji na tržištu n isu dovoljno profitabilni ali koji stereotipno odgovaraju ženskim sposobnosti (ručni radovi, pravljenje prehrambenih proizvoda po starim recepturama…). Neophodno je informisati žene i pružiti im podršku da se bave profitnim delatnostima i da prate trendove. Posebno je naglašeno da se ne može govoriti o ženskom preduzetništvu kao o posebnoj kategoriji a da se ne govori o preduzetništvu uopšte.

Preporuke koje su generisane nakon razgovora učesnica u manjim grupama su:

– Saradnja odbornica i poslanica omogućiće da informacije “sa lokala” češće i potpunije dolaze do viših nivoa

– Neophodno je uspostaviti rodno odgovorno budžetiranje od kojeg će i muškarci i žene imati koristi

– Na lokalnom nivou treba izvršiti “transfer” svih deklaracija usvojenih na republičkom nivou

– Treba uticati da se nepovoljan zakonski okvir za preduzetništvo menja i da se u njega ugradi i žensko preduzetništvo

– Potrebno širiti znanja o ruralnom razvoju i mogućnostima da se utiče na donošenje politika ruralnog razvoja koje moraju da imaju kontekstualnu komponetu jer se prioriteti talikuju od regije do regiji

Priredila Jelena Mićić (Centar modernih veština)