Učestvovali smo na konferenciji “Proširenje Evropske unije: uvek nove prepreke?”

U subotu, 11. februara 2012., u Skoplju je održana Konferencija  “Proširenje Evropske unije: uvek nove prepreke?”, kao jedna u nizu tematskih konferencija koje se u poslednjih par godina bave diskusijama i pitanjima evropskih integracija i proširenja EU prijemom novih članica. Kao i mnogo puta do sada, ova konferencija je okupila predstavnike socijaldemokratski orijentisanih stranaka kako iz razvijenih evropskih zemalja tako i iz regiona. Konferenciju su organizovali FEPS  i Evropski forum za demokratiju i solidarnost uz lokalnu podršku Progres instituta za socijal demokratiju i Fondacije Fridrih Ebert – Kancelarija u Skoplju.

Otvarajući Konferenciju, Jan Marinus Wiersma (potpredsednk EFDS) je otvorio i pitanja problema procesa porširenja, njihove kompleksnosti i potrebe za kompromisima, podvlačeći da je proces pristupa novih kandidata sporiji nego što bi trebalo da bude. Dr Hainz Bogartz, predstavnik Kancelarije FES-a u Skoplju je ukazao na to da treba intenzivirati integracije i više raditi na proširenju EU, ističući da je cena odlaganja prijema novih zemalja u članstvo možda  veća od cene proširenja EU, ali i da se mehanizmi za prijem moraju menjati. Kao problem podvlači se smanjena regionalna saradnja ali se navodi da je odgovornost za Balkan u velikoj meri i na strani EU, posebno imajući u vidu da i sama mogućnost ulaska u EU jača demokratske snage u zemljama koje žele da uđu.

U svom uvodnom govoru, predsednik SDSM Branko Crvenkovski je naveo da je proširenje politički proces koji ujedinjuje u ostvarernju velikih istorijskih ciljeva kao što su mir i prosperitet. Njegova zabrinutost leži u tome što političko vođstvo manjih zamalja nekad ne ume da prenese svojim građanima na pravi način koje su poteškoće u pristupu EU. Pored toga, desilo se i da neke pojave naknadno isplivaju kao veliki problemi (npr. partizacija državne administracije ili visok stepen korupcije) a da prethodnih godina nisu bile toliko vidljive, odnosno trebalo je u procesu pridruživanja doći do nivoa kada ovi aspekti postanu primetni i jave se kao problem za dalji proces. Realnost za Makedoniju je da ne postoji alternativa pristupu EU, tako se da se mora raditi dalje i učiniti sve što je moguće u tom pravcu.

Prvi panel na Konferenciji se bavi pitanjima koje su političke prepreke u zemljama aspirantima. Ilinka Mitreba, bivša ministarka spoljnih poslova Republike Makedonije, otvorila je panel pitanjem koliko su građani i dalje u uverenju da se prosperitet nalazi u EU, podvlačeći da EU ima svoje velike probleme i nema želju za uvozom novih, ali da je isto tako za zemlje aspirante veoma važno da se ne propusti prava priilika za približavanje  EU. Vladimir Gligorov, profesor bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije, govorio je o ekonomiji kao najvećem političkom problemu, jer je ceo region ili u recesiji ili se predviđa ekonomska stagnacija za duži naredni period, kao i o tome da je najveći politički problem nedostatak političke volje da se nešto više uradi po pitanju promene i bržeg kretanja putem ka EU. Po njemu, kod političkog vrha fali strateška odlučnost, jer je, posebno u predizbornom periodu, status quo privlačnija opcija od bilo kakvih promena koje sa sobom nose rizike menjanja pozicija vladajućih struktura. Takođe, može se reči da je primetak i nedostatak volje za regionalnu saradnju na političkom planu, iz čega proishodi nedostatak regionalnog pritiska i ispoljavanja težnje ka pristupu EU. Ono što može da se konstatuje je da balkanske zemlje imaju pogrešan pristup za koji EU nije predviđena, a to je da žele da iskoriste EU za rešavanje međususedskih odnosa i konflikata, umesto da shvate da međusobne probleme prvo moraju same da reše. To proizvodi suštinski tešku situaciju za sve strane jer nema jasnih usmerenja a politički problemi se ne rešavaju već odlažu.

Kristof Bender , iz Inicijative za evropsku stabilnost (European Stability Initiative, Vienna) kaže da iako su teški dani za zagovaranje ulaska istočnoevropskih zemalja u EU, ne sme da se stane. Svaki proces proširenja može se uporediti sa već dostignutim stepenom u procesu vizne liberalizacije, koju odlikuje ispunjavanje potrebnih kriterijuma, nasuprot konceptu da su uvek u pitanju određene političke odluke. On navodi i primer Hrvatske u kojoj su preduzeti određeni politički rizici i zgrabljene sve ponuđene prilike, pto pokazuje da proces pristupa EU ipak funkcioniše.  Predsednik radne grupe  za Zapadni Balkan Partije evropskih socijalista, Kristijan Vigenin, je u svom pogledu na probleme istakao da je proširenje jasan proces sa konkretnim stavkama i zahtevima koje treba ispuniti, sa jasnim i preciznim uputstvima i potpunim kriterijumima, ali da konfuzija nastaje zbog načina na koji se sve to predstavlja na unutrašnjem političkom polju. Neophodno je povratiti veru u proces. U poslednje 2 godine, bez obzira i na tzv. zamor, ekonomsku krizu i ostale poteškoće u samoj EU, progres je ipak postignut i napravljeni su btojni pozitivni koraci za sve zemlje regiona. Ono što je problem jesu vlade koje ne žele da žrtvuju svoje interne političke strategije zarad EU integracija (kao primere navodi Albaniju i BiH). Trenutno stanje je takvo da se  u EU desila velika greška – proširenje je ostavljeno u rukama onih koji mu se protive. Nema više ranijeg entuzijazma, opšte raspoloženje se promenilo i u samoj EU se vodi velika debata o tome koja su dostignuća dosadašnjih proširenja, ali neosporno je da su ona ipak donela dosta ekonomskog i socijalnog prosperiteta za sve zemlje i Istočne i Zapadne Evrope. Evropski parlament radi na tome da ponovo aktualizuje ovu debatu. Treba podvući izazove, ali isto tako i dostignuća na poljima demokratizacije i socijalno-ekonomskih okolnosti da bi građanima bili vidljiviji. Sve analize polazuju da je EU zaslužna za ponovno ekonomsko povezivanje i regionalnu ekonomsku saradnju, tj. da je povećana ekonomska razmena između srednjoevropskih zemalja nakon ulaska u EU.  Na Balkanu je proizvodnja na niskom nivou, pa nema mnogo razmene a ni mogućnosti, ali čak i u tim okolnostima neke zemlje trguju sa drugim i iznad svojih potencijala , kao što to čini Srbija prema BiH. Razumljjivo je da jasna perspektiva ulaska u EU za jednu zemlju znači i podsticaj za sve drugezemlje koje su u procesu. Ono što Srbiju zadržava je to što je odnos EU prema (ne)mešanju u rešavanje problema sa Kosovom na klackalici.

Tokom drugog panela o studijama slučaja (Makednije, Kosova i Turske) , Richard Howitt kao član Evropskog Parlamenta, istakao je da su zemlje Zapadnog Balkana, iako siromašne i sa velikim problemima, ipak deo koji nedostaje u slagalici EU. Ono što ove zemlje treba da urade jeste da osnaže svoju političku volju, a građani da izvrše pritisak na političko vođstvo i glavne političke stranke da treba raditi na nalaženju rešenja, jer rešenje postoji, ono je moguće i stalno treba raditi na njemu, dok sa druge strane EU mora da nađe odgovarajući mehanizam za postupanje u slučajevima bilateralnim problema, a koji trenutno ne postoji.

Treći panel se bavio pitanjem politike proširenja i izazovima za članice i institucije EU. Profesor Andre  Gerrits, predsednik Fondacije Alfred Mozer  postavlja kao najveću dilemu pitanje da li je bolje sačekati dok se EU stabilizuje ili je bolje ići dalje ka EU kroz regionalnu inicijativu – krucijalno je odgovoriti u kakvu EU nove članice sada treba da uđu; kakav bi mogao biti ishod evropske krize i koje su moguće posledice po prijem zemalja Zapadnog Balkana. Za ove zemlje je karakteristično da žele da uđu u EU iz političkih razloga, a evidentno je da su proširenja koja su bila prvenstveno ekonomska a ne politička, bila uspešnija. Pokretačka snaga zemalja Zapadnog Balkana zaulazak u EU ima politički aspekt, a to je da u tome vid enačin rešavanja pitanja sopstvene političke sigurnosti. Ove zemlje su suočene sa problemima koje su mnogo iznad njihove kontrole (npr. 90% banaka u ovim zemljama su u stranom vlasništvu, a evropska ekonomija je i sama u velikoj krizi), pto dovodi do svojevrsnog paradoksa da ono pto je bilo predviđano kao glavni benefit za ove zemlje poslatje i glavna prepreka – sam prijem u članstvo može da dovede do povećanja problema umesto do smanjenja (EU sada nije u situaciji da daje rešenja za ekonomske probleme). Ni jedno proširenje danas ne može da se razmatra a da se ne uzme u obzir trenutna kriza u EU. Od mogućih scenarija za razrešenje same krize u EU, Gerrits navodi 3 sledeća:

Prvo je optimistično i predviđa potpunu dalju političku uniju, pored ekonomske, ali se predviđa da to neče uspeti;

druga opcija je raznovrsna izdeljena Evropa koja je postaje stražar za dobrobit svih;

i treći, najrealniji scenario, prema kom postoji Evropa asimetrične integracije koja uvodi nejednake reforme i timepodržava sve veće nejednakosti, koje vode ka krajnjoj dominaciji Nemačke.

Slovenačka predstavnica u Evropskom parlamentu, Tanja Fajon, takođe je navela da trenutno u Evropi vladaju veliki strahovi i da je proces proširenja na drugom mestu. Primer Hrvatske pokazuje da je proces proširenja još uvek živ, ali kakav će on biti za sledeću zemlju je veliko pitanje, jer je svako sledeće proširenje sve teže i teže i sa većim kriterijumima, i sve komplikovaniji, a buduči da i u nekim zemljama  EU dolaze izbori, moguće je da će se desiti promene u stavovima, kao i nova povezivanja zemalja prema interesima u različitim oblastima. Dušan Reljić iz nemačkog Instituta za međunarodne i bezbednostne poslve, pored uobičajenih argumenata koje zemlje koje su protiv daljeg proširenja  navode kao relevantne (uvoz nestabilnosti zbog bilateralnih problema, problemi organizovanog kriminala i korupcije, itd.) navodi da su ekonomski argumenti mnogo snažniji. Kao primer navodi Kosovo koje je 10 puta siromašnije od evrospkog proseka. Ove zemlje same  ne mogu da izađu iz siromaštva bez velikih stranih ulaganja,a EU kaže da za to sada nema fondove. Pored toga, depopulacija regiona je takođe veliki problem. Šansa da se region ekonomski razvije se vidi u uključivanju u nemačke i italijanske privredne tokove (npr. za Srbiju, da proradi FIAT-ova proizvodnja). Ono što je bitno uraditi je da se što više prostora otvori za sektorske integracije jer će to biti bolje  za sve. Za zemlje Zapadnog Balkana je bitna reintegracija regije u ekonomskom slislu, jer je jako teško prodavati proizvode odavde u razvijenim zemljama, ali u regionu trgovinska razmena ipak može dosta da donese.

Prisustvo na događajima kao što je ova konferencija uvek donosi neke zaključke, ali se neminovno pojavljuju i nova pitanja. Generalna opažanja se uglavnom svode na to da odnos celog regiona prema EU slabi, ali uglavnom iz nesagledavanja okolnosti na pravi način i neprihvatanja odgovornosti za rešavanje internih problema i percepciji šta bi trebalo da bude prioritet – evropske integracije ili razrešavanje postojećeg stanja sopstvenim snagama bez odlaganja  i oslanjanja na to da će rešenja doći spolja samo od sebe pristupom u EU. Politička volja u EU za pormenama u ovim zemljama je jaka, ako kako napraviti stabilnu strategiju za region ako se sam proces pristupanja i pridruživanja u ovim zemljama koristi za trenutne političke ciljeve. Pored toga, da li je baš tačno da je Zapadni Balkan uvek bio više za novac koji dolazi iz EU nego za njene vrednosti, pa sad kad novac nije toliko u opticaju, i interesovanje slabi? I da li naši političari stvarno ne priznaju i ne prepoznaju socijalne aspekte aktuelnih dešavanja i da li su im uvek bitniji izborni rezultati od daljih procesa integracije? Istina je da se neke razvijene zemlje EU protive daljem proširenju, ali briga o susedima je svakako bitna za bolju budučnost svih.  Za samu Srbiju je potpuno jasno da je imperativ njena inicijativa u rešavanju problema sa Kosovom da bi se krenulo napred.