34% žena u parlamentu Slovenije

Naša draga prijateljica i saradnica Sonja Lokar je bila ljubazna da odgovori na nakoliko postavljenih pitanja u vezi sa rezultatima julskih izbora u Sloveniji. 

1. Izbori su došli iznenada i kako se nam u Srbiji činilo samo iz lične želje da se bude glavni u stranci?

Da, iznenadili su nas sve, ali stvari su mnogo komplikovanije od same borbe za vlast u dotada najvećoj vladajućoj stranci, “Pozitivnoj Sloveniji”. Ovi izbori su u stvari bili drugi očajnički pokušaj dosadašnjih tranzicijskih stranaka u parlamentu, da nakon masovnih javnih protesta u 2011 godini, koji su zahtevali pravnu državu, participativnu demokratiju i očuvanje glavnih postulata socijalne države, ostanu glavne kreatorke slovenačke politike i spreče nove političke aktere, da se umešaju u procese rasprodaje slovenačke srebrnine i izvlačenja Slovenije iz duboke ekonomske, socijalne i moralne krize.

Lideri dve najveće dosadašnje parlamentrne stranke, Jankovič (Zoran) i Janša su u sudskim procesima zbog korupcije – drugi je već osudjen i izdržava kaznu od dve godine zatvora, a Jankovič svakog dana čeka na sudski poziv, da se pojavi na sudu za celu seriju nezakonitih radnji. Obojici su bili potrebni vanredni izbori kako bi dokazali masovnim glasovima svojih birača, da su optužbe protiv njih zapravo politčki konstruisane. Jankovič je dobro predvideo, da će na kongresu, na kojem se sa Alenkom Bratušek natjecao za vrh stranke, pobediti, ali nije mogao predvideti, da će predsednica vlade stvarno, kako je zapretila, odmah nakon poraza na kongresu ponuditi ostavku i pokušati bez njega obnoviti dotada vladajuću koaliciju na vanrednim izborima. Oboje su se preračunali – Jankovičeva “Pozitivna Slovenije” se rascepila i izletela iz parlamenta, a “Savezništvo” Alenke Bratušek ušlo je u parlament sa samo četiri poslanika, na rubu prelaska parlamentrnog praga.

Istovremeno, Janez Janša, u javno izraženom eksluzivnom savezništvu sa Katoličkom crkvom, svoju je kampanju zasnovao na ulozi politički progonjenog osloboditelja Slovenije i bezočnim napadima na sudstvo pokušao pobediti na ovim izborima i tako izvršiti dovoljno jak pritisak na Vrhovni sud, koji bi ga trebao osloboditi krivice. I njegova kalkulacija se pokazala prekratkom, njegova stranka je izgubila 100.000 glasova u poređenju sa prošlim vanrednim nacionalnim izborima. Takođe u tom svom “sve ili ništa” poduhvatu, izgubio je i saveznike na desnici – “Nova Slovenija” mu se otela i otuđila, a “Slovenska pučka (narodna) stranka“, najstarija od svih stranaka, koje su se počele osnvati 1989 godine, izletela je iz parlamenta. Istovremeno i dve druge dosadšnje parlamentrne stranke Stranka umirovljenika i Socijalne demokrate (SD) imale su interes, da se vanredni izbori održe što pre, kako bi novonastajajučim strankama, pre svega stranki Mira Cerara i “Udruženoj levici”, sprečili, da se organiziju i dobro predstave biračima.

I socijaldemorkate su se prešle – neoliberalni intelektualci su migrirali u stranku Mira Cerara, dobar dio njihovih tradicionalnih glasača je prešao u Stranku umirovljenika, a levi intelektualci i omladina su odlučili, da podrže “Udruženu levicu”. Tako ovi izbori imaju dve potpuno različite liste: listu pobednika, stranku Mira Cerara, koji je dobio 34% glasova, kod izlaznosti, koja je malo prešla 51%, Stranku umirovljenika, koja je po prvi put dobila 10% porške svih, Novu Sloveniju, koja se uspela vratiti u parlament i predstaviti kao ideološki prihvatljiva desna stranka, slična civiliziranoj desnoj stranci Angele Merkel u Njemačkoj, i Udružena levica, koja je jedina postavila otvorenu alternativu svim dosadašnjim strankama, zauzimajući se za demokratski socijalizam, radničko vlasništvo preduzeća, zaustavljanje raspodaje slovenskih banaka, osiguravajučih društava, infrastrukture i strateških preduzeća stranome kapitalu i predložila otvoreno suproststavljanje neoliberalno obojenim diktatima iz EU, šta Slovenija treba da uradi, kako bi se izvukla iz krize.

Na drugoj strani je lista velikih gubitnika, Jankovičeva “Pozitivna Slovenija”, koja se nije čak ni probila u parlament, Janševa SDS, koja se nije ni približila mogućnosti, da postane najveća stranka, a svojim ekstremizmom se sama isključila i kao poželjna partnerska stranka u potencialnoj velikoj koaliciji, Državljanska lista Gregora Viranta, koja je isto tako izletela iz parlamenta, stranka Alenke Bratušek, koja je u najboljem slučaju postala kandidatkinja za najmanju stranku u novoj vladajučoj koaliciji i socialni demokrati, koji su pretrpeli strašan poraz, nakon što su osamnest godina lavirali izmedju Bleristički socialnodemokrastke i skrivene neoliberalne paradigme, izgubili identitet i sa 11 spali na 6 mesta u parlamentu, koji broji 90 članica i članova.

2. Jel ima neke razlike u glasanju slovenki i slovenaca, izmedju EU izbora u maju i vanrednih u julu?

Odgovor je i da i ne. Na prvi pogled na evropskim izborima odlučno je pobedila slovenska desnica: Janšina stranka (SDS) je dobila tri od 8 mesta Slovenije u EP, koalicija Nove Slovenije i Slovenske pučke stranke dobila je 2 mesta, nova stranka centra “Verujem” samo 1, SD 1 i Stranka umirovljenika po prvi put 1 mesto, a Udružena levica je za malo prešla izborni cenzus od 4%. Izlaznost na tim izborima je bila vrlo nizka – 24.55%. Ipak je postalo potpuno jasno, da “Pozitivna Slovenija” gubi, da u centru političkog spektra nastaje ogromna praznina, da SD neće postati dobitnici zbog nastale praznine i da će sledeči mali dobitnici biti Umirovljenici i Ujedinjena levica i umerenija desnica.

Odjednom je progresivna javnost, koja u Sloveniji od 1990 godine ima oko 45% izborne podrške, postavljena pred strašan problem: kako da spreči, da se radikalizirani Janša vrati na vlast? Time se otvorio put za nastanak nove “leve” stranke, koja bi pre svega bila ne – Janša ali i ne – dosadašnje stranke liberalnog centra i socialdemokratske levice. Stranka Mira Cerara je idealno odgovorila na potrebu 34% izašlih slovenskih biračica i birača, da se u političkom prostoru smanji histeričnost, da se iz njega očiste korumpirani političari svih boja, da se potraži što širi konsenzus za izazak iz krize i da se napravi vladina ekipa, koja bi imala znanja i moralnog integriteta, da izvede takav iskorak.

Sonja Lokar

3. Da li je demokratija u Sloveniji ugrožena masovnim glasanjem slovenki i slovenaca na pretposlednjim i poslednjim izborima za potpuno nove stranke bez ideologje?

To je pogrešno pitanje. Slovenija, kao uostalom i sve druge demokratske zemlje danas, ima ogroman problem traženja autentičnog političkog predstavljanja, koje bi služilo interesima velike većine biračkog tela. Stranke, koje su do sada vodile nedovršeni proces slovenačke tranzicije iz socializma u kapitalizam, su sve od reda podbacile. Svidjalo se to nama ili ne, samo Stranci umirovljenika sve veći deo biračkog tela priznaje, da je interese te populacije branila dovoljno ubedljivo. A u Sloveniji ima više od 600.000 umirovljenika na nešto malo više od 800.000 zaposlenih, i jasno im je, da će se njihov položaj u sledećem razdoblju, ako ne dodje do preokreta u produktivnom zapošljavanju, samo pogoršavati, jer je ekonomija toliko posustala, da bez velikih priliva iz budžeta, njihove penzije ne bi mogle da se isplaćuju.

Progresivniji ljudi su pre dve godine masovno glasali za “Pozitivnu Sloveniju”, jer su bili protiv Janše, ali i zato, jer su verovali, da će Jankovič voditi vladu, koja će za Sloveniju uraditi nešto slično, što je Jankovič uradio kao uspešan menadžer Merkatora ili kao uspešan gradonačelnik Ljubljane. I ne mogu da prežale, ali niti da oproste, da to nije uradio čistih ruku. Pogrešno je isto tako misliti, da stranka Mira Cerara nema program, njen je program, i to je ono što mene stvarno brine, ustvari isti, kakav su imali Drnovšek, Janša, Pahor, Alenka Bratušek – oprezno izvršavanje neoliberalne strategije EU, u kojoj se male države sprečavaju da vode bilo kakvu suvislu, na interese običnih ljudi usmerenu, razvojnu politiku. Ovi lideri su bili sretni, da to ne moraju raditi, jer nemaju pojma, šta bi zapravo trebali da urade. Jedina je razlika u tome, da Miro Cerar nudi, da taj program sprovodi bez unutrašnjih ideoloških podela na “demokratske osloboditelje” i “komunjare”, i sa novim ljudima čistih ruku. Jedino istinsko iznenadjenje tih izbora je ponuda demokratske socialističke alternative “Ujedinjene levice” koja je sa njome prešla parlametrni prag. Ipak, prerano je za radost, jer je ta za sada mini stranka izuzetno heterogena, sastavljena od socialdemokraskih, levo-ekoloških i neo-marksističkih elemenata, i daleko je od toga, da se utemelji na odličnoj organizaciji i širokom demokratskom pokretu.

Pobednik izbora – Miro Cerar

4. Da li je ovo kraj višestranačja kojeg ste poznavali?

Ne, nije kraj, na žalost. Čerčil bi rekao: “To nije kraj, to čak nije ni početak kraja, ali je svakako kraj početka.” Klasične stranke tranzicije atrofirale su u nedemokratsku kompradorsku oligarhiju i ljudi su odlučili, da ih ne žele više kao svoje predstavnike i lidere. Našli smo se na ozbiljnoj prekretnici – ili ćemo krenuti putem jedne drugačije, na jednakost i participaciju usmerene demokratije, ili ćemo završiti u nekoj vrsti kvazifašističke diktature.

To nije samo slovenski trend, to je Balkanski trend, to je trend EU, to je japanski i američki trend. Na ovim izborima nije odlučeno, u kome če pravcu krenuti Slovenija. Skoro polovina birača i biračica digla je ruke od sadašnjeg oblika demokratije i bojkotovala izbore, dok je druga polovina dala novu šansu “starom vinu u novom buretu”, a tek jedan simbolični deo biračkog tela smogao je snage, da javno kaže: “Car je go, potrebne su veoma radikalne demokratske promene.” Ako će taj hrabri glas koristiti parlament kao megafon, i strpljivo ali jasno nuditi moguće alternative, gradeći široki demokratski pokret, on će rasti i bitno uticati na promenu političke scene u Sloveniji.

5. Da li je bilo ženske kampanje i uopšte koliko je rodna ravnopravnost bila u fokusu?

Ženski lobi Slovenije, unutar kojega u Sloveniji radi i naša CEE Network for Gender Issues, pokušavao je kampanju učiniti rodno osetljivom. Na društvenim medijima smo objavile članak, u kome smo pozivale sve biračice i birače, da glasaju protiv stranaka, koje se zauzimaju za rasprodaju strateških ekonomskih resursa Slovenije, jer ćemo zbog toga izgubiti ekonomsku bazu za ozbiljnu socialnu državu, a to če naročito pogoditi žene i naše jednake mogućnosti za normalno plaćeni i siguran rad. Pred početak same kampanje smo objavile i analize, kako su stranke, koje su prema rezultatima javno mnenjskih istraživanja imale izglede da uđu u parlament, kandidovale žene i da li su im dale stvarne mogućnosti, da budu izabrane. Celom kampanjom na žalost je ipak dominirao pokušaj “spasavanja oslobodioca Janše” na jednoj strani i obrane demokraskih institucija, naročito sudstva i pravne države, na drugoj strani. Mediji – osim verskih, koji su u celini stali na stranu Janše, ovoga su puta pravili objektivno usporedbe stranačkih programa po pojedinim pitanjima, ali su svi programi nastali u strašno kratkom roku i uglavnom nudili vrlo uopštene predloge – čemu stranke daju prioritete, šta žele postići, ali vrlo malo o tome, kako to nameravaju postići.

Nijedna stranka nije vodila kampanju za vraćanje žena u privatnu sferu, ali su se jasno iskazale razlike izmedju krišćanskih desnih stranaka, koje su istupale protiv slobode radjanja i liberalnih i levih, koje su se izricale za slobodu radjanja – ili za i protiv ljudskih prava istospolnih parova, gde je Cerarova stranka na primer izrazila spremnost, da prihvati bilo koje rešenje, oko koga je moguće postići konsensus – opredelila se je dakle protiv aktivnog zauzimanja za poboljšanje prava istospolnih parova i njihove dece. U tom pogledu je Cerar dakle mnogo konzervativniji od Alenke Bratušek. Čak i stranke, koje su oduvek bile za slobodu radjanja, kao Socijaldemokrati, pale su na ispitu ženskih ljudskih prava. Kada su pozitivno odgovorili na pitanje šta misle o tome, da žene, koje se odluče za abortus, treba obavezno upućivati na savetovanje. Ipak, sve su stranke shvatile, dobro poučene primerom iz tek završene evropske kampanje, da moraju dati ženama istinsku priliku, da budu izabrane. Sve, osim jedne od onih, koje su ušle u parlament, na listama su imale više od propisane kvote minimalnih 35% za manje zastupljeni pol, Cerarova stranka je imala 50%, kao i socijalnedemokrate. Na žalost se pokazalo, da se nije promenilo staro pravilo: kada tradicionalne stranke gube, mnogo više gube njihove žene. Od 6 izabranih iz SD, samo dve su žene, a najniži postotak žena od tradicionalnih stranaka postigli su u Janšinoj SDS.

Najveća, Cerarova stranka, ima skoro 50% žena u parlamentu, čak i uvek “muškobanjasta” Stranka umirovljenika se jako popravila, a najmanje je žena dovela u svojoj ekipi Ujedinjena levica, samo 1 od 6. Po prvi puta se desilo, da su u kampanji žene sudjelovale na medijski veoma vidljiv način, jer su tri liste od 7, koje su se probile u parlament, ovoga puta vodile žene: Alenka Bratušek (Savezništvo AB), Ljudmila Novak (Nova Slovenija) i Violeta Tomić (Ujedinjena Levica). Usprkos ženama veoma nenaklonjenom izobornom sistemu u parlament je ušlo 34% žena, najviše do sada, ali su mahom politički nepoznate i neiskusne, 90 % njih je po prvi put u palamentu. Da li će njihov veliki broj u poslaničkim klupama doprineti rodno osetljivijim razvojnim rešenjima tek ostaje da se vidi?

6. U parlament su usle SD i nova levica. Da li je bila moguća sinergija i kako vidite budućnost levice u Sloveniji?

Nova levica i SD na samom početku su krenule da grade medjusobni odnos na pogrešan način. Bivši predsednik SD dočekao je nastanak novih levih stranaka, koje su nikle iz “ustaničkog” pokreta 2011, na nož, tvrdeći javno, da će one samo razdrobiti glasove na levici i smanjiti moć jedine prave leve snage u parlamentu SD i ostati van parlamenta. Nova levica isto tako nije krenula prema SD sa konstruktivnom kritikom, već je u njoj prepoznala većeg protivnika od neoliberalnog centra i desnice.
Evropski izbori su na prvi pogled potvrdili ocenu bivšeg predsednika SD, koji su izgublili jedno od svoja dva mesta u prošlom EP, a “Ujedinjena levica” i sijaset drugih novih levih stranaka ostao je van EP. Ali su vanredni izbori pokazali, da danas “Ujedinjena levica” u Sloveniji ima isto toliko podrške, koliko oslabljeni SD. Ipak, te dve stranke zajedno imaju jedno mesto više nego što ih je SD ukupno imala u prošlom sazivu parlamenta. Obe će se stranke sada suočavati sa velikim i starim problemom: “Ujedinjena levica” treba da se okani dečjih bolesti levičarenja, a SD da se potrudi i revitaliziraju svoju zataškanu levu osnovu. Kada bi na osetljivim pitanjima od ključnog značaja za interese socijalno senzibilisanog dela građanstva, kao i oblast rada i društvene pravde te dve stranke našle načina, da se dogovarju i zajedno nastupaju, postale bi treća najjača politička struja u novom slovenačkom parlamentu. Takvo ponašanje na levici u pretranzicijskoj istoriji južnoslavenske levice nikada se nije prakticiralo, a od 1990. do danas uvek se prakticiralo na ušrtb levice, a u korist demokratskih liberala i njihovih naslednika. Sada ostaje da se vidi, da li smo mi levičari ipak nešto naučili iz svojih grešaka i da li možemo raditi zajedno u korist demokratske tranformacije kapitalizma u jedan demokratski socijalizam. Od vremena Marksa i Englesa je naime jasno, da je to pravi, ali uvek ponovo zaboravljani historijski zadatak socialne demokracije.…