Čije je moje telo?

Predstojeći februar za Španiju će značiti da se vreme vraća u nazad. Naime, krajem 2013. godine vlada Kraljevine Španije prihvatila je nacrt zakona koji je predložila Narodna partija premijera Marijana Rahoja kojim se ograničava pristup hiruškom zahvatu prekida neželjene trudnoće  za koji najčešće koristimo izraz abortus. Ovo doslovno znači da će se o nacrtu zakona izjašnjavati poslanici španskog parlamenta a da će i Kongres i Senat gotovo izvesno usvojiti ovaj zakon, jer Narodna partija ima apsolutnu većinu u oba doma španskog  Parlamenta.

Usvajanjem ovog zakona zapravo se poništava zakon koji je na snazi tek od 2010. godine prema kojem se dopušta izvršavanje abortusa na zahtev žene do 14. nedelje trudnoće ukoliko ne postoji zdravstveni rizik za izvođenje ove intervencije. Dakle, nakon svega par godina teško izvojevane slobode za odlučivanje o sopstvenom telu namera predloga ovog zakona je da se ponovo uvede sistem iz 1985. godine prema kojem je abortus dopušten samo u slučaju da je ugrožen život i fizičko ili psihičko zdravlje žene i ukoliko je trudnoća rezultat seksulnog zlostavljanja.

preuzeto sa https://www.facebook.com/osezlefeminisme

Međutim, čak i da je bila žrtva silovanja, pre nego dobije odobrenje da se pored celokupne traume još i podvrgne prekidu neželjene trudnoće, žena mora prethodno da podnese tužbu. Ovde se posebno treba osvrnuti na osetljiv postraumatski period u kome se žrtve seksualnog kao i svakog drugog nasilja nalaze, i podvući koliko je nerealno očekivati da se svaka žrtva oseća jednako jakom i sposobnom da se upusti u pravni lavirint gonjenja krivca u već poznato kratkom vremenskom okviru.

Opet ukoliko se smatra da je zdravlje fetusa ili žene ugroženo, jedna od ovakvih dijagnoza se može navesti kao osnov za izvršavanje abortusa, samo ukoliko je svojim izveštajima, potvrde dva lekara.

Iako će ovaj nacrt zakona vrlo izvesno biti usvojen i stupiti na snagu, aktivisti i aktivistkinje za ljudska prava širom Evrope protestvuju.  Razlozi za protest su mnogobrojni a pored kršenja ljudskih prava žena često se navode i rezultati mnogih istraživanja kojima se potvrđuje da restriktivni zakoni ne smanjuju broj abortusa već naprotiv povećavaju broj nelegalnih prekida trudnoće u nesigurnim uslovima  koji su opasni po zdravlje žene.

Stoga su aktivisti i aktivistkinje širom evrope pokrenuli kampanju u kojoj podsećaju na metode koje su tokom perioda prohibicije bile korišćene za izazivanje pobačaja. Fotografišući se sa žičanom vešalicom za odeću od koje podilaze žmarci ili sa, u toj ulozi ništa manje zastrašujućim, iglama za štrikanje, aktivisti i aktivistkinje podsećaju na mračno doba improvizovanog mehaničkog odstranjivanja fetusa koji često dovode do infekcija i smrti. Pored ovoga pominju se i različite organske i neorganske materije koje mogu i ne moraju da dovedu do pobačaja ali sigurno dovode do trovanja i smrti.

Kako nisam stručna a mogla bih da kažem i da mi teško pada čak i da čitam o ovim metodama, upućujem vas na jedan od tekstova na sajtu Wikipedia gde možete pročitati više o metodama i posledicama koje iste mogu da izazovu.

Protivnici abortusa u Španiji pozdravljaju ovu odluku, istomišljenika im ne manjka, Evropska unija primenjuje načelo subsidijarnosti a ženska ljudska prava trpe. Zamenjuju se teze pa se pod velom brige za nerođenu decu abortus kritikuje kao najrasprostranjeniji vid kontracepcije. Međutim najvažnije je istaći da svaki čovek ima pravo da odlučuje o sopstvenom telu i da je to osnovno ljudsko pravo.

Lično mislim da bi bilo mnogo pametnije da svaka država razvija programe kojima će kontraceptivna sredstva učiniti dostupnim svim svojim građanima i građankama a na da propisuje obavezu rađanja kojom se ništa ne postiže.

Pozivam vas da klikom na link potpišete Peticiju jer to je zaista najmanje što možemo da uradimo.