Obama i Romni licem u lice: prvi čin

Nakon analize predsedničkih debata u Francuskoj i Srbiji Miljana ekskluzivno na CMV blogu analizira i debatu u USA. Miljana je PhD Studentkinja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Barseloni, Stipendistkinja Španskog Ministarstva Spoljnih Poslova i Španske Agencije za Internacionalnu Saradnju i Razvoj (MAEC-AECID), Članica istraživačke grupe EDAP (Studije profesionalnog i akademskog diskursa).

Kada se osvrnemo na protekli period, počevši od kraja 2011, možemo slobodno reći da se radi o godini debata. Španija, Francuska, Meksiko i Srbija samo su neke od zemalja u kojima su ove godine održani predsednički izbori, a debate su bile neizostavan deo svih kampanja.

Pre samo dva dana, 3. oktobra, u Sjedinjenim Američkim Državama, zemlji u kojoj su još pre pola veka organizovani prvi predsednički dueli na televiziji, tradicija se nastavila. Ovoga puta, na Univerzitetu u Denveru licem u lice su se našli aktuelni predsednik države Barak Obama i Mit Romni, kandidat Republikanske stranke. Debati je, kao što to obično biva, prethodila tzv. medijska euforija, spekulacije o mogućim strategijama koje će primeniti kandidati, o njihovoj neverbalnoj komunikaciju, ponašanju moderatora, itd. Organizicija samog događaja počela je mesecima unazad, pa su se tako i stvorila velika očekivanja vezana za predsotojeća sučeljavanja. Sada, posle prve održane debate, pitamo se da li su se očekivanja ispunila. Ako je suditi po reakcijama u medijima, među analitičarima, na društvenim mrežama, u toku i nakon programa, ovaj TV duel neće ući u istoriju po nekom odlučujućem momentu, „ispadu“ ili genijalnoj izjavi, kao što je to bio slučaj sa mnogim drugim američkim debatama. Ovoga puta, prisustvovali smo jednoj stručnoj razmeni ideja, činjenica i brojki. Govorilo se o milionima, bilionima i trilionima dolara tokom rasprave o glavnim temama kampanje, već vrlo dobro poznatim biračima.

http://www.npr.org/2012/10/03/162258551/transcript-first-obama-romney-presidential-debate

Po završetku programa, proglašen je pobednik –Mit Romni. Delovao je ubedljivije, sigurnije, energičnije, spremnije; ono što je za ovakav tip programa i te kako potrebno. Prema anketama BBC-ja i CNN-a, 67% ispitanika je smatralo da je Romni pobednik, dok je samo 25% mislilo da je pobedio Obama. Pouzdanost ovakvih neprosrednih istraživanja je diskutabilna, smatraju analitičari, ali i naše lično mišljenje i utisak je da je pomenuti rezultat ovog prvog sučeljavanja baš takav. Iako je Obama na početku debate rekao: “Jedva čekam da vodim ovu debatu”, izgledalo je kao da izbegava direktnu interakciju sa svojim rivalom, kao da nije dovoljno pripremljen, bio je previše miran, pa čak u nekim trenucima i nedovoljno zainteresovan. Jedno svoje izlaganje je čak počeo rečima: „Ovu debatu smo već vodili“, kao da mu je dosadno da opet ponavlja iste argumente. Očekivanja su naudila Obami jer je poznat kao vešt govornik, zavodljiv i harizmatičan, a bio je i favorit u ovom duelu, pa mu je ta samouverenost ovoga puta išla na štetu. To nije prvi put da jedan kandidat koji se smatra favoritom izgubi debatu iz istih ovih razloga. Na primer, to je bio slučaj u španskoj debati Felipe Gonsales-Hose Marija Asnar 1993. godine, kada je, nakon prvog sučeljavanja, Gonsales shvatio da u Asnaru ima dostojnog sagovornika i dostojnog političkog protivnika. Ipak, uprkos činjenici da je jedan od kandidata pobedio u prvoj od tri američke debate, ostaje nam da vidimo kakav će rezultat imati naredna dva programa, kao i to da li će se ta percepcija o pobedniku i gubitniku odraziti i na izbornu odluku glasača.

U prvom sučeljavanju, tokom devedeset minuta Obama i Romni razgovarali su o ekonomiji, zdravstvenoj zaštiti i ulozi federalne Vlade. Vreme je bilo kontrolisano od strane moderatora, Džima Lehrera, koji je odabrao centralna pitanja, nepoznata kako Komisiji, sponzoru predsedničkih debata, tako ni kandidatima. Uloga moderatora takođe je bila da podstiče kandidate da vode slobodnu raspravu i civilizovanu razmenu argumenata; da ih uputi da na pitanja odgovaraju direktno; da preciziraju svoje odgovore ili pak da se vrate na temu kada se od nje udalje. Međutim, u par navrata Lehrer nije uspeo da prekina kandidate kada su prekoračili dozvoljeno vreme ili da ih odvrati kad su ovi insistirali na nekoj temi. Ilustrativne primere nalazimo u diajlozima kada moderator ne odobrava da se promeni tema: „Hajde da se vratimo na…“ (Romni) – „Ne, ne, ne, ne“ (Lehrer), ali na kraju popušta na insistiranje kandidata: „U redu“ (Lehrer). Zbog ovakvih ustupaka, kao i onih vezanih za prekoračenje vremena od strane kandidata, opšti utisak o moderatoru je da je bio nevidljiv, neupečatljiv. Ipak, ako njegov nastup uporedimo sa ulogom njegovih kolega u evropskim debatama, zapažamo da je moderator u američkom formatu znatno aktivniji i uočljiviji.

preuzeto sa http://www.rollingstone.com/politics/news/the-first-debate-mitt-romneys-five-biggest-lies-20121004

Prva tema razgovora bila je ekonomija. Već sam moderator u uvodu ističe da se od kandidata očekuje da ukažu na razlike u svojim programima, naročito na one koji se odnose na stvaranje novih radnih mesta. U svojim prvim izlaganjima i Obama i Romni zahvaljuju jedan drugom, kao i Univerzitetu u Denveru. Debata je započela dozom humora, budući da se Obama obratio svojoj supruzi Mišel, čestitajući joj 20 godina braka „pred 40 miliona ljudi“, što neće biti moguće i sledeće godine. Na to mu Romni odgovara, u šali, da nije mogao odabrati romantičnije mesto za proslavu, nego tu sa njim. U ovome, na primer, možemo da uočimo jednu od razlika između američkih i evropskih debata u kojima bi, najverovatnije, takve šale bile neprimerene ozbiljnosti situacije.

U nastavku svoje prve intervencije, kako bi naglasio svoje učinke, Obama se vraća na period od pre četiri godine i uspostvalja kontrast nekada-sada. On će se tokom debate često vratiti na taj period kada je došao na vlast, a dodaće i rečenicu „kada sam ušao u Ovalni kabinet“. On koristi superlativ “najgora finansijska kriza“, reči sa negativnom konotacijom „izgubljeni poslovi“, automobilska industrija „na ivici kolapsa“, finansijski sistem „zamrznut“, da bi, odmah zatim, istakao kako je za vreme dok je on na vlasti stvoreno 5 miliona radnih mesta, automobilska industrija „ponovo zabrujala“, a nekretnine rastu. I kao što je to tipično za političare koji žele da ostanu na vlasti, Obama izražava svest o tome da je mnogo toga učinjeno, ali da treba nastaviti: “Ali svi mi znamo da imam još mnogo posla da uradimo”. Američki predsednik takođe naglašava da su njegov prioritet obrazovanje i razvoj malih preduzeća, na čemu će insistirati u raznim tematskim segmentima ove debate.

preuzeto sa http://communities.washingtontimes.com/neighborhood/reawakening-liberty/2012/jul/16/obama-romney-debate-staring-contest/

Neibežan argument svih početnih intervencija u debatama jeste i metafora puta. Tako Obama tvrdi: „Nije pitanje gde smo bili, nego gde idemo“; „Borimo se za povratak na naš put“; „Kojom stazom treba da krenemo“. Romni, s druge strane, više puta ponavlja, kao što je uobičajeno za kandidate opozicije, da Amerika treba da sledi „drugačiju stazu“, jer je dosadašnja bila „neuspešna“. Stoga Romni ponavlja duž cele rasprave „Ja imam drugačiji stav“. Međutim, možemo da primetimo i da je kandidat republikanaca tokom cele debate prinuđen da izgovara odrične rečenice, pa tako više puta ponavlja „ja to neću da uradim“, „to nije slučaj“, „ja apsolutno to neću uraditi“, „to nije moj plan. Moj plan je…“. Ono što navodi Romnija da na taj način predstavlja svoje ideje jesu tumačenja onoga što će on uraditi ako dođe na vlast koje građanima nudo njegov protivkandidat. Radi se o strategiji „pojašnjavanja“ glasačima onoga što će se „u stvari desiti“ ako pobedi drugi kandidat, prisutnoj u svim debatama. Istovremeno, Obama više puta optužuje Romnija da ne objašnjava na koji način će sprovesti određene promene o kojima govori, dok on sam ističe „ja sam tačno objasnio kako to možemo da uradimo“. Prethodni primeri ilustruju argumentaciju zasnovanu na kontrastu on-ja/mi-Vi/mi-oni i svaka debata, pa i ova, obiluje takvim primerima.

Sa druge strane, Romni optužuje predsednika za slabo razvijenu ekonomiju i stopu nezaposlenosti (8,3%), zasnivajući se na „sopstvenim iskustvima“. Taj argument ponoviće mnogo puta tokom debate. Naime, radi se o susretanju sa konkretnim ljudima, sa jednom ženom, sa ženom sa bebom u naručju, sa bračnim parom, sa jednim čovekom, itd., a sve pri obilasku zemlje u kampanji. Obama takođe koristi primere konkretnih ljudi (npr. jedne učiteljice) i, sa ciljem da umanji značaj ovih argumenata svog protivnika, ističe da je i on pre četiri godine isto tako putovao i pričao sa ljudima.

Jedna od najzačajnijih odlika Romnijevog diskursa u debati, koju posebno ističemo, bila je koherentnost njegovog iskaza, tj. sistematski način izlaganja ideja. Već od prvog obraćanja u kome izlaže svoj plan u pet osnovnih tačaka (edukacija, energija, trgovina sa inostranstvom, posebno Latinskom Amerikom, balans budžeta i mala preduzeća), primećujemo kako tokom cele debate on nabraja („prvo, drugo, treće, poslednje,“ itd.), kao i kada želi da objasni neku složenu temu „deo po deo“ ili „jedno po jedno“. Na ovaj način lakše je pratiti tok misli i izlaganja pa samim tim i njegovi argumenti delovali su solidno i uverljivije.

Na strani srednje klase, Obama više puta ponavlja rečenicu, za koju koristi sintagmu „novi ekonomski patriotizam“: „Americi je dobro kad je srednjoj klasi dobro“. Ono što je donekle obeležilo ovu debatu jeste Romnijevo približavanje srednjoj klasi i udaljavanje od bogatih: „Ljudima sa visokim prihodima je sasvim dobro u ovoj ekonomiji. Njima će biti dobro i ako Vi i ako ja budem predsednik.“ Za srednju klasu, Romni tvrdi da su „sahranjeni“, „slomljeni“, „porodice pate“, sve je „duplo poskupelo“. Tokom debate ovaj kandidat više puta optužuje svog protivnika ponavljajući: „Vi dižete porez i ubijate posao.“ Romni je pristupio debati kako bi stvorio sliku o sebi kao o nekome ko brine o srednjoj klasi, tvrdeći da neće dizati porez za porodice srednje klase i da ga neće redukovati za najbogatije Amerikance. Međutim, Obama tvrdi da će njegov rival upravo to učiniti, budući da jedino tako može da mu se „uklopi računica“, ako u isto vreme hoće da smanji porez, smanji deficit i poveća troškove vojske „koje –prema predsednikovim rečima- sama vojska nije ni tražila.“ Obama zasniva svoje tvrdnje na jednoj studiji koja dokazuje da je Romnijev plan za takse neizvodiv, tj. da će srednja klasa ipak morati da plaća više poreze. Ističući da to nije njegova analiza, već da se radi o nezavisnoj studiji, a samim tim o „matematici, artimetici, zdravom razumu“, na šta kasnije dodaje i „iskustvo iz istorije“. Ovo poslednje konkretno se odnosi na negativni primer Bušovih visokih taksi i, nasuprot tome, pozitivna Klintonova rešenja, koja su u skladu sa Obaminim sopstvenim. Kao kontraargument za rezutate studije koju je pomenuo Obama, Romni navodi da ima još šest studija koje su proučile baš tu navedenu i tvrde da je „potpuno netačna“.

Različite stavove Obama i Romni imaju i prema obrazovnom sistemu i prema sistemu zdravstvenog osiguranja, a njihove oprečne ideje i argumente mogli smo da čujemo i tokom cele kampanje. U debati Obama insistira na kvalitetnijem obrazovanju, obećava zapošljavanje sto hiljada profesora, ističe uspešne reforme u 46 država. Romni takođe pridaje veliki značaj obrazovanju, a kao najbolji primer navodi upravo činjenicu da se školstvo u njegovoj državi Masačusets po kvalitetu nalazi na prvom mestu u Americi. Ovaj političar navodi i sistem zdravstvene zaštite u svojoj državi kao uspešan i primeran. On se potpuno protivi refromi zdravstvenog sistema, zvanoj „Obamacare“ (Affordable Care Act), koju bi eliminisao u slučaju da bude izabran i vratio novac Medicare-u (pomoć starijim licima). Ono na čemu republikanski kandidat takođe insistira je smanjenje mešanja federalne vlade u odluke svake pojedinačne države. U većini slučajeva oba političara eksplicitno navode kada se u nečemu ne slažu sa svojim sagovornikom: „I to je najveća razlika među nama“, tvrdi Obama, budući da je moderator insistirao da se objasne osnovne razlike: „jer Vi tražite kontrast“ (Obama).

Ipak, ono što nas može iznenaditi je količina zajedničkih stavova za koje je upravo Obama rekao da deli sa svojim protvikandidatom. Kada je bilo reči o porezu, Obama je rekao: „Guverner Romni i ja se slažemo da je visok“, a Romni se složio: „Mi se slažemo, treba da smanjimo poreze“. Kada se raspravljalo o energiji, Obama je ponovio: „Guverner Romni i ja se slažemo da moramo da pojačamo proizvodnju.“ Romni takođe jednom prilikom daje za pravo svom sagovorniku: „Potpuno ste u pravu.“ Međutim, ono što sledi u daljem izlaganju je uvek jedno „ali“, tj. ovde je reč o traženju zajedničkog terena sa sagovornikom, o strategiji učtivosti, da bi se kasnije prešlo na iznošenje kontraargumenata i pobijanje teze protivnika. Na primer, Obama tvrdi: „Guverner Romni i ja delimo interes za ohrabrivanje malih preduzeća“, ali ne slažu se oko definicije malih preduzeća, iz čega proizilazi i neslaganje politika, pa samim tim i različiti predlozi rešenja problema u društvu.

Poslednja tema u debati bila je uloga Vlade. Čini nam se da su ovu temu, na neki način, kandidati iskoristili za to da ponove mnoge od argumenata već upotrebljenih za prethodne teme, kao i za to da dodaju neke mahom opšte argumente. Tako Obama smatra da je glavni zadatak Vlade da narod bude zaštićen i siguran. Citirajući Abrahama Linkolna, vraća se važnosti obrazovanja za društvo, ponavljajući promene koje planira da unese u obrazovni sistem. On takođe ističe da je njegova filozofija da usvaja ideje kako od Demokrata, tako i od Republikanaca. S druge strane, Romni ističe vrednosti Ustava i Deklaracije nezavisnosti, prinicipe života, slobode, religije, tolerancije, sreće građana i njihovih snova, između ostalog.

Na kraju, u završnim izjavama Obama ocenjuje debatu kao „odličnu“, prethodno hvaleći učinak moderatora „Obavili ste dobar posao“. U poruci koju šalje Amerikancima, on se iznova vraća na period pre četiri goidne kako bi podsetio birače šta je tada rekao: „Nisam savršen čovek i ne bih bio savršen predsednik.(…) Ali sam isto tako obećao da ću se svakog dana boriti za američki narod i srednju klasu i za sve one koji teže srednjoj klasi.“ Obama smatra da je održao to obećanje i, ako bude izabran, obećava da će se boriti i u drugom mandatu.

S druge strane, Romni se obraća biračima ukazujući na važnosti predstojećih izbora za naredni pravac u kome će se država kretati: „Ja sam zabrinut za Ameriku. I ja sam zabrinut za pravac koji je Amerika sledila u poslednje četiri godine.“ Romni koristi i ovo poslednje izlaganje da napravi kontrast on-ja: „Ako predsednik bude reizabran, doživećete 716 biliona dolara manje u Medicare-u. (…) Ja ću povratiti tih 716 biliona dolara Medicare-u.“ Za kraj, on ističe da neće smanjiti budžet vojsci i da će čuvati „snažnu Ameriku i učiniti da američka srednja klasa ponovo radi.“

Nakon izlaganja samo nekih od glavnih argumenata i strategija koje su kanidati koristili u debati, na kratko ćemo se osvrnuti na još neka retorska sredstva koja su se pojavila u njihovim diskursima. Možemo uočiti, kao prvo, da ih nije bilo onoliko koliko bi se moglo očekivati da ih bude u govorima pripremljenim unapred i uvežbanim za ovu vrstu TV duela. Razlog za to je, najverovatnije, što se radilo o jednoj dosta stručnoj debati na temu ekonomije, prepunoj faktualnih argumenata, kao što smo ukazali u početnim zapažanjima. Ipak, nije izostao ni sada Obamin storytelling, koji on vrlo vešto upotrebljava. Iako je uvek tako, u ovoj debati priča o njegovoj baki koja je bila korisnik Medicare-a, ne neki način deluje izveštačeno i usiljeno i jednostavno se nije uklopila u celokupnu argumentaciju. Ovoga puta, Obama nas nije nas iznanadio svojom pričom, možda i zbog toga jer je storytelling sad već njegova prepoznatljiva strategija.

Jedno od retorskih sredstava koje veoma često koriste oba kandidata jesu pitanja, manje ona direktna upućena sagovorniku, a više retorska i ona na koja kandidati sami odgovaraju, kako bi izneli na što uverljiviji način određene informacije. Ipak, najčešća pitanja koja pronalazimo u intervencijama oba kandidata jesu ona kojima oni uvode sopstvene argumente, kao npr.: „Dakle, šta smo mi uradili? Mi smo zakoračili u to i sproveli najteže reforme u Wall Street-u od 1930.“ (Obama). Zatim, možemo naći primere ironije tokom celog sučeljavanja, ali izdvajamo samo poneki. Kao što smo več ukazali, Obama smatra da Romni ne iznosi sve detalje svog plana, pa se tako ironično pita: „Da li on čuva sve te planove tajno jer su previše dobri? Jer će nekako porodice srednje klase da izvuku dobrobit od njih?“ Deo Romnijevog odgovora, takođe ironičnog, jeste: „Vi ste očigledno dobro prostudirali moj plan.“

Još jedno interesantno zapažanje je vezano za upotrebu žargonskih i neformalnih reči u ovoj debati. Predsednik Obama u mnogo većoj meri koristi reči: „velika stvar“ (big deal), „zezati nekoga“ (jerk around), „ljudi“ (folks), „znaš već“ (you know), „zbrka“ (mess), dok Romni samo u par navrata kaže „otarasiti se“ (get rid of) i „možeš da se kladiš“ (you bet). Ovo može biti značajno ako se uzme u obzir da Obama, na ovaj način, takođe pokušava da se identifikuje sa publikom, tj. da im se približi.

Za kraj, važno je izneti i nekoliko karakteristika neverbalne komunikaciju obojice kandidata. U ovoj debati, u odlučivanju konačnog rezultata i pobednika, ponašanje ove dvojice političara na sceni igralo je veoma važnu ulogu. Romni je delovao opuštenije i sigurnije, njegova gestikulacija je bila primerena, energična i pokreti ruku pratili su sve argumente. Čak se moglo primetiti i da on glasnije govori od svog sagovornika. Romni je posmatrao svog rivala dok mu se obraćao, kao i moderatora. Na njegovom licu je bio prisutan osmeh, doduše na momente usiljen, ali u svakom slučaju, odavao je sigurnost. Sve u svemu, jedna uverljiva, prirodna i veoma eksresivna neverbalna komunikacija.

Nasuprot njemu, Obama je samo par puta uputio pogled ka svom sagovorniku, a većinu vremena proveo je gledajući u moderatora i u kameru, obraćajući se građanima. Uz to, kada ga je kamera snimala dok nije govorio, najčešće je gledao u pod i u svoje beleške, što je moglo odavati utisak utučenosti. Ponekad, dok je klimao glavom i osmehivao se dok sluša Romnija, čak smo mogli da kažemo da je izgledao kao da ga potcenjuje. A dok je govorio, nije delovao sigurno. Jeste bio staložen, ali suviše spor i nije prenosio energiju karakterističnu za njegove govore. Sve ovo je doprinelo opštem utisku da je pobedu u ovoj prvoj predsedničkoj debati odneo predstavnik republikanaca.

Licem u lice, susrešće se u još dva ovakva medijska spektakla Obama i Romni tokom oktobra meseca. Pred njima je težak zadatak. Da li će uspeti da nas ubede i iznenade novim argumentima i drugačijim nastupom? Ubrzo će uslediti odgovor.

Trannskript cele debate možete pogledati ovde.