Stručnost i politika

Ovih dana vodili smo kampanju za minimum 30% žena u novoj Vladi Srbije. Nakon uspešne kampanje Stvarnih 30%, kojom smo obezbedili da se u Skupštini Srbije po prvi put nađe stvarnih 30% žena, nastavljamo borbu i za većim prisustvom žena u izvršnoj vlasti.  Želimo da  nastavimo ovaj trend koji Srbiju rangira pri vrhu zemalja po broju žena na mestima odlučivanja. Na žalost, ovog puta, ona nije dala očekivani rezultat, mada moramo priznati da je napravljen mali pomak i da je ipak malo veći broj žena uključen u rad nove Vlade, 5 od 19 što je 26%.

Komentari

Kao i svaka kampanja koja za temu ima ravnopravnost i koja menja postojeće odnose u društvu  i ova kampanja je izazavala nebrojene komentare. Ono što je porazno, ali ne i neočekivano,  je da je ogroman broj tih komentara potpuno okrenut protiv žena. Najčešća teza kojom se pokušava zamagliti problem malog broja žena u izvršnoj vlasti  je “trebaju nam stručni ljudi, ne bitno kog su pola”.  Interesantno je da kada se pokrene tema ravnopravnosti onda nam je argument stručnost, a inače nemamo problem kada neki nestručni zauzimaju mesta u Vladi ili nekim drugim institucijama. Sve ovo me je podstaklo na razmišljanje o stručnosti u politici.
U vreme prethodne Vlade često je zastupano mišljenje da nestručni ljudi vode Ministarstva i najčešće navođen primer Olivera Dulića kako jedan hirurg može da vodi Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja? Videćemo  da li će se slični komentari pojavljivati i sada kada imamo npr.  Rasima Ljajića koji je po obrazovanju lekar, a  koji je zadužen za spoljnu i unutrašnju trgovinu. Tu se postavlja ključno pitanje šta znači biti stručan? Da li je to neki naučnik koji poznaje do tančina neku oblast ili je to neko ko je završio fakultet iz određene oblasti… Neki su se ovim odnosom bavili i kroz politički marketing upravo promovišući stručnost. Uvek se pitam za koju bi oblast bila stručna moja sestra, magistarka umetnosti, koja se usavršavala u Sankt Peterburgu i Berlinu, trenutno radi na Fakultetu muzičke umetnosti, sprema se da upiše doktorske studije… Kako bi ljudi koji zastupaju ovu školu mišljenja reagovali kada bi ona npr. bila ministarka kulture, a kako kada bi bila ministarka obrazovanja?

Političko obrazovanje

Opšte je poznato, a često to zaboravljamo, da u politiku ljudi ulaze sa različitim motivima i iz različitih profesija. Godinama, baveći se političkim obrazovanjem, mi u CMV-u radimo na tome da dopunimo nečije formalno obrzovanje, neophodnim znanjima i veštinama koje će omogućiti bolje upravljanje i rad na javnim poslovima. Mi smatramo da je upravo političko obrazovanje onaj sastojak, koji je dodatak na formalno obrazovanje, i omogućava dobro upravljanje. Kada kažemo da neko mora biti stručan mi u stvari samo zamagljujemo problem. Onaj ko se bavi javnim poslom mora pre svega poznavati politički sistem, mora znati osnove prava i pravnih procedura i postupaka, mora znati da dobro komunicira, da ima organizacione i motivacione sposobnosti, da razume politički i društvnei kontekst… Na to dolaze još i ideološke vrednosti koje bi trebalo, kao član stranke, da zastupa, poznavanje programa stranke iz koje je ili koja ga je predložila.  Naše mišljenje je da je od formalnog obrazovanja važnije da osoba poznaje upravo sve 0ve stari da bi dobro vodila neko ministarstvo ili javnu instituciju. Džaba nekome stručnost ukoliko on nema političkog i znanja dobrog upravljanja. Šta će nam stručnjak ako nema osećaj za vrednosti, realnu politiku, a setimo se definicije politike kao veštine mogućeg.  Tu dolazimo do ključne stvari, a to je da je u stvari važan balans između stručnosti, dodatnih znanja i ideoloških vrednosti. Neko može biti veoma uspešan i ako nije stručnjak za određenu oblast, ako zna da angažuje ljude koji bi mu pomgali i ako je otvoren da uči. Sigurno je da bi svakom bilo lakše da ima formalno obrazovanje iz oblasti koju vodi i sva neophodna dodatna znanja i veštine, ali za to je potreban dobar unutarstranački sistem političkog obrazovanja, selekcija i usavršavanje kadrova.  Upravo sva ova pitanja pokazuju koliki je značaj političkog obrazovanja.

Zaključak

Da se vratimo na početak, a to je rodna ravnopravnost i želja nekih da problem nedovoljne zastupljenosti žena prikažu kao problem stručnosti. Nadam se da sam objasnio da stručnost ne može i ne sme biti jedini kriterijum da bi neko vodio neku javnu instituciju. Srbija ima mnogo stručnih žena, a da bismo imali ravnopravno društvo moramo menjati stvari. Mere afirmativne akcije, što kvota od minimum 30% jeste, donekle ispravljamo očiglednu prikrivenu diskriminaciju žena u našem društvu.