Blog
Aktivizam i kampanje protiv nasilja
Kraj novembra i početak decembra je u civilnom sektoru prilično važan period godine, jer se tada obeležava 16 dana aktivizma, kampanja koja širom sveta pokušava da podigne vidljivost teme nasilja nad ženama i doprinese njegovom suzbijanju. Od 25. novembra, Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama, do 10. decembra, Svetskog dana ljudskih prava, mnoge organizacije i kampanje se bave problemom nasilja u porodici, sa akcentom na nasilju nad ženama kao najizraženijem.
Većina tih kampanja i projekata želi da uputi javnosti istu poruku – nasilje nad ženama, i nasilje u porodici uopšte, je ogroman problem našeg društva i nešto što se tiče svakog od nas.
Ne mogu da kažem koliko smo uspešni u tome, jer nemam nikakvo istraživanje o mišljenju i ponašanju građana pre i posle kampanja i projekata (skoro sam sigurna da ih niko nikada nije ni radio), ali iskreno verujem da su ovakve kampanje korisne i neophodne. Ove kampanje zaslužuju ogromno priznanje, jer mislim da ovu temu uopšte nije lako komunicirati. Nije teško pridobiti pažnju medija kada izbacite brojke, žrtve i sl., ali to nije samo po sebi cilj. Radeći na ovim kampanjama, svi želimo da se na kraju dogodi vidljiva promena u ponašanju, da kao građani primetimo nasilje, reagujemo i pomognemo žrtvama, i da osudimo nasilnike. Upravo iz razloga što ova tema privlači dosta publiciteta, ali se taj publicitet slabo materijalizuje u promeni ponašanja, mislim da nije lako napraviti dobru kampanju. Zato želim da istaknem nekoliko kampanja koje su se, po mom mišljenju, izdvojile – svaka na svoj način. Naravno, molim vas da u komentarima dopišete sve koje su vama privukle pažnju ili da date svoje viđenje ove tri koje navodim.
1. “ACTCampaign” – ‘Act until Women and Children are Safe’, that is – admit domestic abuse is a problem, Call it by its name and Talk to someone about it . Ovo je jedna relativno stara kampanja rađena u Velikoj Britaniji, čini mi se iz 2007., na koju sam naletela listajući britansko izdanje časopisa Marie Claire. Još uvek imam negde kod kuće taj časopis pa ću te stranice skenirati i dodati čim pronađem, ali mislim da dosta toga o njoj može da se sazna i sa linkovanog sajta. Počeli su od toga da se o toj temi mnogo ne priča, da se okreće glava i ignoriše problem pod izgovorom da je to nečija privatna stvar, da ne kažem – porodična. Učinili su temu javnom, tako što su javne ličnosti, poznate žene – našminkali kao pretučene, fotografisali i te fotografije objavili. Ideja je bila da se na nasilje više ne gleda kao na problem koji nas lično ne dotiče i koji uobičajeno ignorišemo, kad je dobro poznato da bi cela zemlja komentarisala pojavljivanje slike pretučene pevačice ili glumice… Šokantne slike poznatih žena sa modricama i podlivima je trebalo da ukažu na to da se nasilje dešava svima i svuda, i da je to ozbiljan problem društva i da svako od nas može i mora da učini svoj deo da to spreči.
2. Pravi muškarac – kampanja koju je nedavno pokrenuo Centar E8. Meni je zanimljiva, jer ima malo konkretniju ciljnu grupu, ne obraća se svima, već polovini društva – muškarcima. I to rekla bih određenoj grupi muškaraca, obrazovanijim, svesnijim, aktivnijim… sa idejom da od njih stvori advokate ženskih prava i koncepta ravnopravnosti, koji će biti uzor drugima. Rekla bih da je ideja da o ovoj temi ne govore više samo aktivistkinje za ženska prava, već da se primeti da postoje i muškarci koji ne samo što ne tuku svoje žene i decu, nego se i otvoreno angažuju u svom okruženju na promociji ravnopravnosti i nenasilja. I ovde je korišćen publicitet koji prati javne ličnosti, pa je potpisivanje od strane poznatih i uspešnih muškaraca iskorišćeno za promociju. Sve u svemu, muškarci koji čitate, ako već niste potpisali deklaraciju, očekujem da to uradite odmah.
3. Supergrađanin – Interaktivna on-line platforma kao deo projekta “Građansko društvo protiv nasilja 2.0“, koji realizuje regionalni Centar za nove komunikacije “Dokukino”. Ovde je omogućeno da jednostvnim logovanjem preko Facebook ili Tviter naloga, ili slanjem SMS-a, svaki građanin može da „mapira“ nasilje u Srbiji (postavi komentar, sugestiju, video, foto). Ovo bi mogao biti onaj prelazni korak od nezainteresovanog građanina do inicijatora koji kontaktira nadležne institucije. Čini mi se da će ljudima biti lakše da nasilje prijave anonimo ili poluanonimno, nego da daju izjave zvaničnim institucijama. Takođe, mislim da bi ovakav vizuelni prikaz mogao da podrži poruku da je nasilje svuda oko nas. Svakako, sam projekat je interesantan primer upotrebe novih tehnologija i alata u komunikaciji ove teme, jer se bazira na Ushaidi platformi, a uz pomoć Google maps, na kraju projekta dobicemo mapu nasilja u Srbiji i materijal za studije slučaja.
Kako ste vi videli ove kampanje i koje još predlažete da dodamo na spisak zanimljivih?
p.s. Ljubičasta traka je simbol borbe protiv nasilja u porodici, pa je koristite kada je prikladno.
Komentari
Sjajan odabir teme. Nazalost, ono sto meni najvise bode oci je to sto vecina akcija civilnog sektora, ne samo vezanih za ovu temu, osvane svega par dana pre samog dana koji se obelezava ili bas na taj dan. Ne kazem da je to slucaj sa gorepomenutim akcijama ali smatram da bi o ovim temama vecina organizacija zaista trebalo da porazmisli. Zato mi se i svidja to sto si ti rekla Kampanja, akcije treba da budu u sklopu kampanja a ne samo akcije radi akcije. Kada bi sama Kampanja pocinjala par meseci pre dana koji se obelezava verujem da bi vidljivost bila sigurno veca a i ukljucenost gradjana visa.
Sama javnost se ka ovoj temi vec dovoljno otvorila, tako da je prva kampanja danas pomalo anahrona – budi svest kod ljudi koje tu svest vec imaju dok muskarce sa problematicnim ponasanjem mislim da ne nedotice. Druga kampanja je u dugorocnoj perspektivi pun pogodak i verovatno jedini pravi nacin da se izmeni svest ciljne grupe, po sistemu follow the leader, kreira novi tip uzora za muskarce i postepeno stvara osecaj stida za one koji odstupaju od opste podrzane ideje o pravom muskarcu. To je karta na koju mozda treba igrati ali treba i istrajati jer je proces bolno spor. Treca kampanja je takodje sjajna jer donekle istice i ispravlja sistemski problem u resavanju pitanja porodicnog nasilja – i zrtve i svedoci se plase da prijave zlostavljaca. Dalje, sistem ih ostavlja na cedilu i ne stiti od odmazde nakon same prijave, socijalne sluzbe su neveste i ogranicene u ovlascenjima, a zlostavljac cesto ostaje na slobodi i bez sudskog procesa. Anonimnost prijave je zato nesto sto treba svakako obezbediti. O uzaludnosti borbe sa sistemom i ljudskim strahom u nasim uslovima lepo je iz licnog primera ispricala na svom blogu Tatjana Vehovec – jezivi primeri okretanja glave, koji najbolje ukazuju na osnovne probleme. http://www.mooshema.com/2011/12/07/kampanja/
@Sanja I ja sam primetila isto, da se za većinu akcija i u civilnom sektoru i od strane institucija kao povod koristi neki međunarodni praznik. O tome sam već počela da pišem novi tekst pa neću dužiti, ali sam pronašla razloge i za i protiv. Sigurno je da će mediji obratiti više pažnje na neku akciju ako je povežeš sa datumom koji je i njima zanimljiv za obeležavanje. Problem je što se onda u masi akcija, teško može doći do publiciteta. Pozitivno je što veliki broj akcija na određenu temu daje sinergetski efekat i veću vidljivost teme. Slažem se da je kontinuirana komunikacija najbolja, sa većim brojem pažljivo isplaniranih akcija koje će podsećati i podvlačiti najvažnije.
@jelena Hvala na dopuni analize i linku za Mooshemin tekst, promakao mi je. Rekla bih da je poenta ista, ljudi ne smeju da okreću glavu kada su slučajevi nasilja u pitanju, a institucije moraju bolje i brže reagovati.
Prva kampanja je i najstarija, pa moguće da je prevaziđena. A ima i najopštiju ciljnu grupu – u smislu osvešćivanja da problem postoji. Ne bih ja rekla da je većina senzibilisana za ovu temu, možda obrazovaniji i boljestojeći deo društva. Mislim da je u velikom delu Srbije, nažalost, nasilje i dalje stvar koja se tiče samo porodice, tj. svako ima pravo da radi šta hoće sa svojom ženom/decom…