Vesti iz Škole

Javni nastup, 11. novembar 2013.:

Podelili smo se u dve grupe, prema preferencijama, svako je bio dužan da govori jer je glavna zamisao bila debata između dve strane.

Debatu smo nazvali “Bekstvo u inostranstvo”. U obe grupe je bilo po 3 člana dok je jedna devojka bila izabrana da vodi debatu. Podelili smo celu priču u 3 dela, tri oblasti, prva je bila ekonomija, druga obrazovanje i treća kulturološka sfera. Argumenti su se nizali, replike takodje kao i jako lepo obrazloženi odgovori. Ovo veče nije zabeležila nijedna burna rasprava već oformljeni stavovi i mišljenja. Obe grupe su bile dobre, ali za nijansu je bila bolja grupa za ostanak u Srbiji.

Zaključak je da smo se jako lepo snašli pred kamerama sa sagovornikom. Predavači su nas pohvalili. Jako zanimljiv i dinamičan čas.

(Polaznica modula “Javni nastup”. Tanja Basta)

Politička komunikacija, 12. novembar 2013.:

Ovonedeljni čas u Školici Politička komunikacija i socijaldemokratija održala je Nataša Ristić. Kao i na svim predavanjima na početku su se polaznici i predavač bavili definicijama i određenjem pojma o kome su razgovarali. Tema časa je bio ,,Krizni PR menadžment političkih stranaka“
Gospođa Ristić je već na početku podvukla da je period bez naglašene krize idealan za razvoj strategije kriznog PR menadžmenta. Razvijanje strategije podrazumeva definisanje komunikacijskih kanala partija i utvrđivanje komunikacijskog protokola koji su izuzetno korisni u situacijama koje zahtevaju brzo reagovanje.
U nastavku je istaknuto da kriza (crisis – odluka) ne mora izuzetno predstavljati nešto loše već da ona može imati i neke svoje pozitivne manifestacije. Dakle, kriza predstavlja nestabilno i odlučno vreme čiji konačan ishod će doneti značajne promene, koje, ponovljeno je, ne moraju, i ne bi smele, biti loše.
Prilikom dalje razrade ovog pojam bitno je znati da ne postoji ni jedan pojedinac niti institucija koja je u potpunosti imuna na krizu. Kriza je realna pretnja svima. Imunitet na krizu ne postoji. Zato je bitno znati da ni jedan problem ne nastaje ,,preko noći“ već da ima duboke korene u periodu pre konačne kulminacije krize/problema. Pravilno bi i poželjno bilo baviti se time baš tada, u fazi nastanka problema koji u krajnjem slučaju dovodi do krize.

U okviru predavanja je istaknuto da ne postoji dovoljno dobro „uputstvo za upotrebu krize“ i da je taj pristup objašnjavanju i rešavanju krize prilično diskutabilan što sa svog praktičnog što sa metodičkog aspekta. Ljudi danas jednostavno ne žele, nemaju vremena i neće da čitaju. To je problem, ali i signal kako ovom problemu prići. Jedan od centralnih problema kod izrade ,,uputstva za upotrebu krize“ jeste taj što je nemoguće u jednom tekstu ili štampanoj bulikaciji sublimirati sve moguće izvore krize kao i metode rešavanja istih. U ovom poslu su do sada najviše rezultata pokazali stručnjaci sa evropskog kontinenta koji prednjače čak i u odnosu na svoje kolege iz SAD.

Centralni momenat predavanja je bio taj kada je postavljeno pitanje ,,Šta činiti kada kriza nastane?“. Najkraće rečeno – kredibilitet koji lideri ili stranke imaju u komunikaciji sa javnošću pre krize i dobar plan krizne komunikacije su dva ključna stuba na kojima počiva dobar krizni PR menadžment.
Predavanje je završeno postavljanjem pitanja od strane prisutnih studenata predavačici koja je, kao i ranije, davala vrlo stručne i iskrene odgovore.

(Polaznik modula “Politička komunikacija”, Nikola M. Rosić)

Na osmom predavanju, u okviru modula “Politička komunikacija”, obrađivana je tema kriznog menadžmenta političkih partija. U uvodnom delu izlaganja, predavačica Nataša Ristić, je objasnila da kriza u Srbiji skoro nikad ne jenjava, i da se političke stranke i organizacije obično loše snalaze u nepovoljnim situacijama.

Reč kriza potiče od grčke reči crisis, što znači odluka, a kriza se definiše kao nestabilno vreme koje će pojedincu ili organizaciji doneti promenu na bolje ili na gore. Neupućenima se obično čini da kriza dolazi iznenada i da se odjednom pojavljuje mnogo problema. Nestabilnim i nepredviđenim situacijama se može upravljati formiranjem komunikacionih protokola i odgovarajućih uputstava za komunikaciju. Krizom bi se trebalo baviti u “mirnim vremenima”, dakle ne postoji problem koji se ne može predvideti, a njegova prevencija je prvi korak u njegovom rešavavanju.

U kriznoj komunikaciji, uz rešavanje problema važno je i kako će javnost o svemu biti obaveštavana. Nestabilni periodi kod javnosti pobuđuju potrebu za saznavanjem činjenica, zato je važno davati proverene informacije i fakte koji bar u širem smislu imaju veze sa kriznom temom, dok se ne prikupe suštinske informacije, tako se održava poverenje i dokazuje zainteresovanost za rešavnje problema.

Nastankom krize, informacije se znatno proređuju, zato je važno misliti unapred, odrediti tim, procedure i kvalitetnog, istreniranog portparola koji će biti dobro pripremljen i uvek dostupan javnosti. U upravljanju krizom nema proizvoljnosti, potrebno je napraviti plan komunikacije i biti siguran. Bolje je i reći malo, ali je neophodno da izgovoreno bude tačno. Istina je jedino sredstvo da se ne izazove dodatna nestabilnost. U kriznom informisanju potrebno je da svi govore isto, da se informacije ne razlikuju od izvora do izvora u okviru iste organizacije.

Svaka organizacija trebalo bi da ima “komunikaciono stablo” kojim je utvrđeno ko koga i kako obaveštava i kako javnost može da dođe do informacija.

Konferenciju za novinare sazivamo samo ako smo uvereni da će ona biti uspešna. Ona ne bi trebala da bude izlazak pred streljački vod. Dobro je održati konferenciju na mestu gde se problem desio, ukoliko to priroda problema dozvoljava. Dakle, potruditi se da to bude jedinstven pristup. Demanti ponekad može doprineti raspirivanju krize, medijima je potrebno ponuditi nešto jače i zanimljivije.

Dobar pristup je preuzimanje inicijative, što znači preduhitriti medije – mi zovemo njih, a ne oni nas. Ne čekamo da saznaju detalje, već im nudimo informacije, zakazujemo gostovanja i mi oblikujemo teme.

(Polaznik modula “Politička komunikacija”, Dimitrije Bolta)

Savremena socijaldemokratija, 13. novembar 2103.:

Na osmom času smo se ponovo susreli sa Tamarom Tomašević, koja je pre par nedelja govorila na temu  ”Borba protiv diskriminacije, predrasuda i stereotipa”.
Ovaj put je predavanje započela podelivši nas u tri grupe – svakoj grupi je bio dodeljen različit materijal od koga smo za dvadesetak minuta morali da napravimo stabilnu i visoku “građevinu”. Prva grupa je ispunila kriterijum visine, druga oba, a treća ni jedan.
Zatim smo analizirali međusobne odnose u timovima da bi smo, na prvi pogled, došli do zaključka šta je to izdvojilo pobednički tim od ostalih, šta je to uticalo na njihovu pobedu, a zbog čega je treća grupa izgubila.
Priča je, ustvari, mnogo kompleksnija. Došli smo do zaključka da na nas uglavnom utiče sistem “što više radiš i trudiš se, to su veće šanse da ćeš uspeti“. Ljudi, koncentrisani na svoj zadatak, teško “čuju” probleme sa kojima su se suočile druge grupe i koncentrišu se uglavnom na negativan ishod i na pronalazak boljeg rešenja, kako bi oni to uradili na njihovom mestu.  Problem je zapravo u tome što se zaboravlja na nejednake startne pozicije, i umesto toga se neuspeh vezuje za karakter tima.
Dalje smo taj sistem preneli na školovanje i uopšte integraciju Roma u Srbiji.
Mišljenja su bila podeljena, ali većinsko je to da se sisemske promene ipak dešavaju u Srbiji, iako i dalje nedostaju mehanizmi pomoću kojih će se one odvijati još brže i efikasnije.

(Polaznica modula “Savremena socijaldemokratija”, Sara Cojić)