Godišnjica koja je samu sebe obeležila 2011.

„Čoveka ne razvija priroda, nego sloboda“

Imanuel Kant

 U  previše širokim i okoštalim artritičnim krugovima današnje evropske socijaldemokratije (ako uopšte kao takva još uvek postoji u starim i Alchajmerom usporenim socijaldemokratskim partijama Evrope), u večito jalovim i izgleda “noćnim polucijama uznemiravanim” liberalizmima i konzervativizmima i u prerano pripitomljenim ekologizmima uobičajilo je se mišljenje da je, bar za Evropu, doba revolucija prošlo. Na svoju invalidnost kivni; vena i nozdrva natrulih od decenijskog unošenja oportunizma, pomenuti metuzalemi Evrope, spočitavaju, onome ko drugačije misli, romantizam, ludost, sentimentalnost, neodgovornost, zanesenjaštvo… kao i puno drugih neprozirnih termina pod kojima, svi to znamo, svako podrazumeva nešto drugo – dakle niko ne zna šta, ustvari, znače. Ova oportuna i uvlakački omašćena terminološka ujdurma ima za cilj da nas podstakne da ludi kao Kandid ponavljamo za njima kako živimo u najboljem od svih mogućih svetova i kako nikakva promena nije potrebna – u svakom slučaju ne radikalna – ako je i potrebna onda neka to bude neka blaga korekcija (pa zar nas bog nije stvorio samo da dovršimo njegovo delo – NIJE!!!) , tek tolika da nam bude bolje, malo bolje, taman onoliko koliko je potrebno da njihovu nezamenjivost i šezdesetogodišnje rotiranje u moći na vlasti ne dovodimo u pitanje. Radosni kao deca vrte se na tom karuselu. Smenjuju se njihove boje crno, žuto, crveno, zeleno… crno, žuto, crveno, zeleno… crno, žuto, crveno, zeleno… Dok nam višedecenijsko gledanje u ovaj šareni prizor stvara mučninu i nagoni nas na povraćanje, dok bljujemo iz sebe sve ludosti, iracionalnosti, nelogičnosti i licemerja kojima su nas opijali pitamo se da li smo mi postali slepi za boje, pa ih više ne razlikujemo i već su nam sve nekako iste ili su oni toliki prevrtljivci da više ne razlikuju sopstvene ideologije – fundamentalne principe politika za koje se zalažu…

A posle, kada povratimo sva ta g…. ; praznih stomaka pogledamo iza nas u prostor i prošlost i setimo se da:

– Revolucija je majka, pobuna je kolevka, a kritika je mleko Slobode –

– kojoj ćemo jednom, kada je dosegnemo, dati ime Demokratija –

– Direktna Demokratija –

Da smo hegelovci i da nam je dijalektika maternji jezik bilo bi nam veoma lako govoriti o godišnjici koja proslavlja samu sebe i o načinu na koji ona to čini.:-))) Međutim, mi verovatno nismo hegelovci, ali nam dijalektika ipak svima jeste maternji jezik. Zato nam valjda i neće biti previše teško da vidimo kako se jedan pariski događaj (ideja) od pre sto četrdeset godina dešava u Atini 2011. On se ne ponavlja, on se događa na dva različita mesta u dva različita vremena. Ideja to može, to je njena suštinska karakteristika.

Reč je naravno o sto četrdeset godina Pariske komune. Kako niko nije našao za shodno da značajnije obeleži ovaj jubilej, pa ni Francuska, Komuna ga je obeležila sama, a mesto održavanja je u Atini. Naravno, ovo nam može izgledati neobično jer su, na prvi pogled, drugačije okolnosti bile u Parizu 1871., nego danas u Atini 2011. Komunari u Parizu su se borili protiv imperijalizma svog cara i nemačkog kancelara, dok se građani Atine danas bore protiv bankarskog i korporacijskog imperijalizma. Posle Argentine 2001, Grčka je novi veliki masterpiece Međunarodnog monetarnog fonda i raznih “klubova poverenika”. Ali uz to, ona je i slika naše sopstvene budućnosti.

Međutim, ono što čini suštinu obe pobune, i jednu ideju je – težnja za što direktnijom demokratijom. Za odlučivanjem od strane onih na koje će se te odluke i odnositi, dakle samozakonodavstvo (autonomija) – samoupravnost. Građani Atine, slično kao i Pariza nekada, i još sedamnaest gradova u Grčkoj svake noći na gradskim trgovima organizuju skupštine na kojima se ljudi okupljaju i na direktno demokratski način diskutuju o svom društvu.

Aktuelnost Pariske komune, ne ona javnomnjenjska jer ona gotovo i ne postoji, već ona ontološka – bivstvena koja egzistira u idejama kojima se poima sloboda navodi nas da je se setimo. A još više nas na to navodi primetan strah od slobode koji se konstantno instalira u ljude od strane raznih elita, naročito posle perioda pobuna 1968. kada su iste te elite osetile strah od slobode, ali ne svoje, već od slobode svojih građana. Iako je ovo sto četrdeseta godišnjica Komune, ipak čini se da budućnost pripada njoj. 

Jedan od glavnih razloga potiskivanja Pariske komune u zasenak ostalih istorijskih događaja je to što je ona bila prva proleterska revolucija i prva proleterska država. Mada je karakteristična po elementima spontaniteta, ona je ipak bila znatno određena onim težnjama koje su postojale još od perioda Velike revolucije, a naročito događajima iz 1848. godine.

Trajala je samo 73 dana, od 18.marta do 28.maja 1871.

Za to kratko vreme komunari su sproveli niz reformi:

Uvedeno je besplatno i obavezno obrazovanje; po principu “za isti rad ista nadnica” izjednačen je rad muškaraca i žena; uvedena je izbornost i smenjivost svih rukovodećih službenika; odvojena je crkva od države, ukinute su sve državne dotacije za crkvu, a njena imanja su proglašena narodnim dobrom, izbačena su sva verska obeležja iz škola i javnih ustanova; plate državnih službenika spuštene su na nivo prosečne radničke plate; strancima su data jednaka prava kao i domaćim građanima, a nekima i odgovorne funkcije u veću Komune i odbrani grada; fabrike čiji su vlasnici pobegli date su na upravljanje radnicima; ukinut je noćni rad; srušen je spomenik Pobednika — simbol šovinizma i mržnje među narodima; ukinuta su dugovanja za stanovanje; zabranjena je prodaja založene robe i lihvarstvo…

Komuna je krvavo ugušena u zadnjoj nedelji maja posle dva meseca svakodnevog topovskog granatiranja  i borbi. Po ulasku u grad ubijeni su svi za koje je se sumnjalo da imaju i najmanje simpatija za Komunu. Streljanja su trajala nedeljama. Ubijeno je oko 40.000 ljudi.  

Niko nije umro za slobodu, nego su se neki prosto za nju bili rodili.